Nije sve kao što izgleda

 „Zašto, zašto si im ubio kravicu? A tako su nas lepo primili, to je jedino što su čuvali i pazili, to ih je hranilo...”, pita, s licem oblivenim suzama, mali anđeo velikog u predstavi Nije sve kao što izgleda romskog teatra „Suno e romengo”. Veliki anđeo odgovara: „Bog nije obećao dan bez bola, ni sunce bez kiše, ali je obećao svetlost za put i suze za patnju. Nije sve kao što izgleda. Žrtvovao sam kravicu, a još sinoć je trebalo da im umre majka.”

 „Suno e romengo” je prvi stalni romski teatar u svetu, sa sopstvenim prostorom, ništa manje nego četiristo kvadratnih metara u Novim Karlovcima. Osnivač i vođa teatra Zoran Jovanović potpisao je prošlog meseca sa predstavnicima Izvršnog veća Vojvodine, Ministarstva za kulturu i Opštine Inđija Protokol o saradnji na sufinansiranju rada ovog teatra. Protokolom se predviđa podrška afirmaciji pozorišne umetnosti, razvoju kulture i kulturno-umetničkog stvaralaštva Roma u AP Vojvodini i Republici Srbiji. Dotiranje je uostalom ključni faktor za opstanak većine umetničkih projekata u praksi. Međutim, kad je reč o romskoj manjini, ukoliko uzmemo u obzir istorijske i društvene činjenice koje su uticale na formiranje njenog identiteta, postaje jasno da tek ovakav oblik podrške može da omogući trajni podsticaj negovanju i razvoju romske kulture, a tako i društvenoj integraciji Roma.

          U očima pripadnika drugih etničkih grupa, Romi su često nerazumljiv narod egzotične baštine, folklora i legendi, neodoljive muzike. Narod osobene kulture i identiteta, a njihova suština nam neretko izmiče ispod slojeva stereotipa i socijalne bede nedoličnih veku i okruženju u kome žive, tu pored nas. Romi su žilava, ali i krhka nacija kojoj je potreban podsticaj, integracija, i, konačno, prihvatanje. Otuda ogromni značaj koji u njihovom slučaju ima kulturna i socijalna politika jedne zemlje, najznačajniji stožer ovih mehanizama, a ponekad nažalost i valjak koji može zgnječiti slobodu i dignitet ove nacije. Navešćemo još jedan pozitivan primer iz naše stvarnosti koji se tiče romskog pitanja: zahvaljujući inicijativi Koordinacionog centra za uključivanje Roma, ove godine je prvi put na nivou grada Beograda organizovana pripremna nastava za upis romske dece u školu. To je svakako jedini način da se smanji ponekad ogromna razlika među romskom i ostalom decom na samom početku obrazovnog procesa, što se kasnije pokazuje kao jedan od veoma bitnih uzročnika neuspeha ove dece u daljem školovanju. Ovi primeri pokazuju kako se i u Srbiji, polako ali sigurno, koriguju manjkavosti državne politike u pogledu manjina.

          Ali, vratimo se priči Zorana Jovanovića, koja možda na najbolji način ilustruje kako se hrabrim i upornim individualnim naporom mogu otvarati mnoga vrata, pa i ona najveća, institucionalna. Ovaj mladi Rom, obrazovan, višestruko talentovan i, još bitnije, oslobođen kompleksa u odnosu na ’gadže’, ’bele’, ono što možda u najvećoj meri sputava njegove sunarodnikesličnih potencijala, stupio je u kontakt sa nekim od najznačajnijih imena naše kulturne sredine. Obratio se najpre Jovanu Ćirilovu, za mišljenje, savet, pa i saradnju, i tako, kaže, stekao poverenje ovog velikog kulturnog poslenika čija mu jesvesrdna i nesebična podrška tokom cele jedne decenije služila kao putokaz na mapi pozorišnih i kulturnih događanja, a takođe ga, nenametljivo i iz prikrajka, upućivala i usmeravala u formiranju njegovog umetničkog izraza. Uz njega, Zoranu su savetima i svakom drugom konkretnom podrškom izašli u susret i Borka Pavićević, Ljubica Beljanski-Ristić, a zatim i niz kulturnih gradskih, državnih, ali i inostranih institucija.

          Tako je vremenom ovaj mladi romski umetnik ispisao bogatu umetničku biografiju koja se, osim književne delatnosti (Da li znašromski? i Priče Cigana u noći), u domenu izvođaštva sastoji od učešća u velikom broju kulturnih manifestacija, pozorišnih festivala, saradnji sa nekolicinom kulturnih institucija i pozorišta, učestvovanja, kao i organizacije i vođenja mnogobrojnih izvođačkih radionica i dr. Mogli bismo da izdvojimo višegodišnje učestvovanje na Bitefu, u radionicama Bitef polifonije, saradnju sa Cenpijem, CZKD-om, iniciranje „Nedelje Roma” u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a zatim sličnu manifestaciju „Dani romske kulture” u Parizu, gde novoosnovani teatar izvodi istoimenu predstavu Suno e romengo (Romski san), koja je zatim doživela više od dvesta izvođenja u zemlji i inostranstvu, i mnogobrojne nagrade

          Može nam se desiti da se, skeptični, upitamo o umetničkim dometima ovog teatra, da poželimo da njegov rad ocenimo strogim kritičkim i teorijskim instrumentima. Možda bi nam tada dobro došao sud jednog njujorškog slikara koji je nakon predstave Romski san izjavio da je ona dobra kao dobro naivno slikarstvo. Naime ovaj ritualni, poetski teatar više od ambicije da se meri sa najvišim estetskim domenima pozorišne umetnosti, teži da, pre svega iskrenom, gotovo naivnom igrom, uz tekstove i muziku iz romske kulturne baštine, oživi na sceni običaje, duh, temperament i osećanja ovog naroda, i tako na najneposredniji način doprinese ukidanju predrasuda u kreiranju kulturnog identiteta Roma.

Mogli bismo primetiti da romske teme nisu retkost na balkanskoj umetničkoj sceni, da su neki autori muzičke i filmske umetnosti sa ovih prostora upravo zahvaljujući njima doživeli internacionalnu slavu, pa čak i stvorili „svetski ciganski trend”, ili možda brend. Što se tiče samih Roma, smatra Zoran Jovanović, suštinska razlika sastoji se u načinu prezentacije i slici koju ona kreira u svesti široke javnosti. Po njemu, Kusturičini filmovi, na primer, imaju visoku umetničku vrednost, alistvaraju negativnu sliku o Romima kao o prljavim, ’nedodirljivim’. „Tada se”, kaže Jovanović, „i mi sami pitamo: – Zar smo stvarno takvi?” Bregović, pak, za čiji je album „Za svadbe i sahrane”Jovanović prevodio i pisao tekstove, po njegovom mišljenju, popularizuje romsku tradiciju, otvara joj prozor u svet.

Romski teatar „Suno e romengo” nastoji stoga da na autentičan način promoviše pozitivne vrednosti romske kulture, ljubav, strast, duhovnost, i spreči da ’Cigani ispod mosta’ postanu slika svih Roma.

Na jedan suptilniji način, Romi nam šalju poruku da ni kod njih, ni kod nas, niti igde na svetu, nije sve kao što izgleda.