Da u čekanju ne prođe život

Proglašenjem pobednika i uručenjem nagrada večeras će u Novom Sadu biti završen Međunarodni festival filma i novih medija Sinema siti. U domaćem takmičarskom programu „Nacionalna klasa”  prikazana je celokupna dosadašnja produkcija, uz domaću premijeru filma „Ljubav i drugi zločini” u režiji Stefana Arsenijevića.

Beogradski reditelj Arsenijević, koji je kratkim igranim filmom „(A)torzija” osvojio „Zlatnog medveda” u Berlinu, nagradu Evropske filmske akademije i nominaciju za Oskara, u celovečernjem igranom debiju  slika dileme mnogih od nas: ostati ili otići, otići zbog trusnog područja i nezadovoljstva situacijom u zemlji, ili ostati zbog ljubavi i ljudi koje volimo.
Ova i mnoga druga česta pitanja ukrstila su koplja na raskrsnici puteva, između Istoka i Zapada, u okršaju populističke i intimističke kulture...

U filmu, između ostalog, govorite o ženi koja želi da napusti Srbiju. Pored ljubavi, šta nju, a i sve nas zadržava da ostanemo ovde i ne odemo negde drugde, gde nam se čini da je bolje?

To je vrlo individualno pitanje. Ne verujem u to da je negde drugde apriori bolje. Nešto je bolje, nešto gore. Nešto dobiješ, nešto izgubiš. Moj film upravo govori o tome koliko je kompleksno doneti tu odluku. Daleko od toga da propagira odlazak ili ostanak. Pokazuje kako je to teška odluka, ali i odluka koju je, po nekim podacima, u poslednjih 15 godina donelo pola miliona mladih ljudi u Srbiji. Da li su oni tamo negde našli sreću i šta im sve nedostaje odavde, to zavisi od slučaja do slučaja. Moju glavnu junakinju u Srbiji zadržavaju ljudi, Dakle, ljubav.

Kada je reč o emocijama, šta je Vama, ali i Vašim junacima pružila pesma „Besame Mucho” kojoj se toliko vraćate?

Dok sam radio na sinopsisu filma i pokušavao da osetim i odredim kakav će to biti film, na radiju sam čuo pesmu „Besame Mucho” i rekao sebi: to je to, to je emocija koju želim da imam u filmu i onda sam pokušao da oborim svetski rekord u korišćenju jedne pesme u filmu. Šalim se. Sa jedne strane ta pesma u filmu predstavlja žudnju ka nekom toplom, egzotičnom, idealnom mestu, koje verovatno ne postoji. Nešto poput telenovela, pomorandži i papagaja koji leti kroz sneg u filmu. S druge strane, njenim čestim korišćenjem, kao i ponavljanjem drugih elemenata u filmu, pokušao sam da postignem taj osećaj zatvorenosti, nemogućnosti izlaska iz kruga u kojem živimo ovde u Srbiji. I da stvar bude zabavnija, pošto ne govorim španski, tek pred snimanje neko mi je preveo pesmu i ispostavilo se kako se reči neverovatno tačno uklapaju u priču. Eto kako emocija tačno pogađa, čak i kada ne znaš jezik.

Da li ste imali dileme kako da prikažete Srbiju, Beograd u kojem ste odrasli i Novi Beograd za koji ste toliko vezani? Ulepšavati ili biti opor i namerno kritičan?

Dužnost je umetnika da bude kritičan. Nisam se bavio ulepšavanjem. Koncept mi je bio da stvorim tmurnu betonsku atmosferu, atmosferu zatvorenosti, a onda da u tome nađem posebnu lepotu, da kao kontrapunkt pokažem neke posebne ljude, tople i humane kako tu žive sa međuljudskim odnosima koji su jako bliski i suptilni. Tako, na primer, u fotografiji najsvetlije tačke u filmu su ljudska lica.

Sa kratkim igranim filmom „(A)torzija” osvojili ste najveća priznanja. To Vam je otvorilo mnoga vrata. Da li ste razmišljali da odete odavde? Šta Vas je zadržalo?

– Dok je trajala cela ta halabuka oko nominacije za Oskara, bio sam vrlo prisutan u medijima. Ljudi su počeli da me prepoznaju, svi su me najiskrenije savetovali da ne razmišljajući iskoristim priliku i odem. To me je prilično iznenadilo. Bilo je drastično masovno i našao sam se u situaciji da ponavljam i branim: pa život ovde ima i sjajnih strana, biće bolje... To je bilo pre četiri godine. Sad imam 31 godinu i shvatam kada neko ne može da čeka da stvari budu bolje, da mu u čekanju lako prođe život. Propuštene prilike su strašne, kao i razmišljanja šta si mogao da si imao drugačije mogućnosti. Pođimo od najjednostavnijeg primera, putovanja. Za razliku od naših roditelja, moja generacija nije imala prilike da putuje, zbog viza, siromaštva… Formirala se bez mogućnosti da se uporedi, napravi širi uvid u svet, a sada smo u godinama kada se formira porodica, a ne putuje po svetu. Prilika je propuštena. Sada, ko god hoće može da kaže: u Evropi je ovako ili onako i dolazi svako i govori svašta. U toj priči imam povlašćeni položaj i ponekad mi je jako neprijatno zbog toga. Posao mi je takav da živim ovde, ali da stalno putujem i to je za mene neki pravi balans. Kao dete devedesetih, gladno sam prihvatao svaku priliku da putujem i proputovao sam dosta, ali još nisam našao mesto gde bih više voleo da živim nego ovde gde jesam, što ne znači da stvari ne mogu biti bolje. Moraju, da ne bi još pola miliona mladih otišlo.

U „(A)torziji” se udružio balkanski talenat. Je li to budućnost autorskog, nezavisnog filma sa ovih prostora?

Koprodukcije su produkcijska nužnost. Prirodno je da mi koji smo sličnog kulturnog, istorijskog, estetskog nasleđa i jezika radimo zajedno na filmovima. Prosto, lakše se razumemo. Kada se pominje Balkan u kontekstu „(A)torzije”, obično se misli na bivšu Jugoslaviju ili ono što se danas naziva Zapadni Balkan, ali tu su i ogromne mogućnosti koje nudi Istočni Balkan. Nekad nas je od naših suseda delila gvozdena zavesa, a sada je to granica sa Evropskom unijom. Tu su i predrasude koje su meni nerazumljive, ali i pored svega mi smo tako slični i potrebni jedni drugima. U poslednje vreme često putujem u Rumuniju i Bugarsku, upoznao sam i družim se sa njihovim mladim filmadžijama. Rumunija je trenutno jedna od najzanimljivijih i najuspešnijih kinematografija na svetu. U saradnji, povezivanju i samom druženju vidim veliku neiskorišćenu priliku, veliki potencijal. Nadam se da ćemo ga mi, nove filmadžije, iz regiona iskoristiti, jer Balkan je specifičan. On je istovremeno i Istok i Zapad i ta sjajna mešavina, pored velikih tenzija, rađa i veliku inspiraciju i kreativnost.

Kako na Vas, kao mladog autora koji tek treba da stvara, utiče trusna politička situacija u zemlji?

Od politike se ovde ne može pobeći. Trudim se, uglavnom , da je držim na odstojanju, da joj ne dopustim pristup u moj intimni prostor. Umesto da ceo život potrošim baveći se političkim problemima na koje, osim u onim danima kada su izbori, ne mogu suštinski da utičem, trudim se da sačuvam energiju za nešto konkretno konstruktivno.

Tržište nameće da ceo svet promoviše svoje filmove i nove projekte na festivalima u Kanu, Veneciji i Berlinu. Čime i kako ih zainteresovati da investiraju u nas?

Praviti dobre filmove. Filmovi se ne prave za Zapad, nego za ceo svet. To je formula: biti svoj, a razumljiv i zanimljiv za ceo svet.

Instant pop-kultura nas bombarduje sa svih strana. Kako se braniti?

Jako retko uključujem televizor. To je osnovno, a zatim prosto ne shvatam to sve preterano ozbiljno. Instant pop-kulturu shvatam kao zabavu. Stavljam je na mesto koje joj pripada i na taj način uživam u njoj. Ne očekujem da će ikada Antonioni ili Fon Trir imati tu vrstu glasne popularnosti. To i ne bi bilo normalno. Na nama je da biramo i da ne idemo uvek za najglasnijima.

Za čim tragate u umetnosti?

Za uzbudljivim pričama u kojima ću saznati nešto više o sebi, za igrom sa realnošću i emocijama koje inače ne bih doživeo. I pomalo, za duhovitošću.