Srbija, Belorusija i „principijelnost"

Sudeći po izveštajima medija, beloruski predsednik Lukašenko je reagujući na grubo mešanje i pritiske Zapada u vezi sa izborima, rekao, pored ostalog: „Nisam ja njima problem, kao što ni Srbiji nije bio problem Slobodan Milošević, već nacionalno blago Srbije, rudnici, fabrike, banke... U Srbiji skoro da više ništa ne pripada državi, već strancima koji su im uništili apsolutno sve fabrike i sve banke. Pokupovali im za badava i uništili celokupnu ekonomiju! Zar želite da i našu zemlju okupiraju zemlje EU da ne bi bankrotirale, da i nama unište fabrike, da nam opljačkaju sve ono što smo godinama mukotrpno stvarali? E, to neće moći ni po koju cenu!”

Nema sumnje da je odnos Zapada prema novoj ubedljivoj pobedi Lukašenka na izborima motivisan geopolitičkim razlozima i ciljevima, a ne „brigom za demokratiju i ljudska prava”. Uostalom, i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je još u svom programskom govoru istakla da će strategija Komisije EU biti geopolitika.

Osnovni principi međunarodnih odnosa i Rezolucija Generalne skupštine UN ne dopuštaju nikakvo mešanje sa strane u izborne procese nezavisnih država. Rukovodeći se geopolitičkim ciljevima, EU u odnosu prema izborima u Belorusiji očigledno ne poštuje te principe, niti Rezoluciju UN-a. To se jasno vidi i u nedavno usvojenoj Deklaraciji EU, kojom se izbori u Belorusiji karakterišu kao nedemokratski, nefer, a rezultati izbora ne priznaju.

Sudeći ponovo po izveštajima medija, Srbija se naknadno pridružila Deklaraciji EU i na taj način posredno i sa izvesnim zakašnjenjem, prihvatila sve stavove iz tog dokumenta i na taj način se umešala u izborni proces prijateljske, savezničke zemlje.

Interesantno je da o ovom pridruživanju Srbije jednom dokumentu EU neprincipijelne suštine, srpska javnost saznaje posredno, od Sema Fabricija i Entonija Godfrija, prvih diplomatskih predstavnika EU, odnosno SAD u Beogradu, dakle „iz stranih izvora”, a ne od zvaničnih predstavnika srpske diplomatije, ili vlade, što je praksa suverenih i nezavisnih zemalja. Zašto je tako, ostaje nejasno. Da li je, možda, nekome zasmetalo što je Lukašenko podsetio na slučaj Srbije, na svojevremeno mešanje Zapada u izbore u Srbiji i na sve „blagodeti” koje su Srbiju potom stigle? Šta stoji iza „kašnjenja” Srbije u „pridruživanju” Deklaraciji EU? Nije li neko u međuvremenu „ohrabrivao” nezavisnu Srbiju da se pridruži Deklaraciji EU?

Srbija i Belorusija su prijateljske savezničke zemlje. Godine 1944. beloruski borci su učestvovali u oslobađanju Beograda. Lukašenko 1999. godine posećuje Beograd pod bombama, da bi izrazio solidarnost sa Srbijom i oštro osudio zločinačku agresiju NATO-a. Belorusija je pružila Srbiji i značajnu humanitarnu pomoć. A 2020. godine Belorusija je poklonila više borbenih aviona i druge vojne opreme odbrambenog karaktera. Belorusija principijelno podržava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, nije priznala ni jednostranu secesiju Kosova i Metohije, niti bili čime pokazuje da bi takav stav promenila, Lukašenkova vlada je podržala bescarinsku trgovinu Srbije i EAU.

Srbija se pridruživanjem Deklaraciji EU umešala u izborni proces Belorusije, iako to predstavlja kršenje principa i odluka UN-a. S druge strane, Srbija ne želi da se meša u izborni proces u Crnoj Gori, pozivajući se na principe nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država. Ovaj principijelni stav se saopštava direktno, a ne iz stranih izvora.

Šta je zajedničko u ovim oprečnim stavovima? Verovatno, geopolitika širenja na Istok.

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista