Život je uvek u pravu

Potreba moga bića jeste da održim sećanje na moga Živana, koga ne smatram samo ja, već brojni muzički stručnjaci i poklonici ove vrste umetnosti vokalnim fenomenom, priča za „Politiku” istinska diva operske scene Milka Stojanović, čiji sopran je svrstavan među četiri najlepša glasa sveta. Ona provodi ove dane ušuškana u hladu stare smokve koju je u dvorištu njihove porodične kuće na Julinom brdu, pre mnogo godina zasadio njen suprug Živan Saramandić.

Novonastale okolnosti i borba sa nevidljivim neprijateljem omela je ovoga leta, dragu Milku Stojanović da učestvuje na „Danima Živana Saramandića” u okviru manifestacije „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu, u kojem je ovaj mag operske scene provodio detinjstvo, tačnije u parku Bukovičke banje gde je sanjao svoje mlade snove. Odnosno pod lipom u Rakarima gde se svakog avgusta okuplja brojno društvo u tkaškom dvoru njene sestre Zagorke Stojanović.

Ipak, ove epidemiološke neprilike je, kako kaže, ne sprečavaju da se vraća ruskim romansama koje je Saramandić voleo da peva.

– Živan je bio veliki rusofil, čak je želeo da njegov pepeo bude rasut preko Volge kada napusti ovaj svet. Nisam poštovala tu njegovu želju, jer onda bi zaista bio mnogo daleko od mene, ali eto to je bila njegova velika želja. Ruske romanse na neki način govore i o nama, našoj ljubavi, o večnosti, emocijama i o nečemu što nikada ne prolazi – priča Milka Stojanović koja je tokom bogate i izuzetno uspešne karijere podelila sa publikom sudbine brojnih heroina, od Aide, Amelije, Toske, Norme, Đokonde, Leonore. Svojim neponovljivim glasom sa lakoćom ih je nosila scenama Beograda, Njujorka, Minhena, Venecije, Bolonje, Sirakuze, Madrida, Barselone, Moskve, Minhena...

– Držim  se Njegoševih reč: „Što god dođe, ja sam mu naredan.” Ovo što nam se dogodilo tako iznenada, jeste zastrašujuće i teško je psihološki izdržati jer nas sa svih strana bombarduju konfuznim vestima. To se ne odnosi samo na nas, ceo svet je u protivurečnim informacijama o broju zaraženih, umrlih, o vakcini. Mislim da korona ima strašnu pozadinu koja će pokazati svoju pravu priču, ali verujem u ljudsku prirodu, u čovekovu žeđ za životom, u volju da pobedi – kaže umetnica i dodaje:

– Tokom vekova, kada pogledamo unazad, ljudi su se suočavali sa  strašnim bolestima kolerom, kugom, umirali su od tuberkuloze. Čovek je svašta izdržao i opstao, jedino što je 21. vek drugačiji, nemilosrdniji, ugrožen napretkom evolucije u smislu: revolucija jede svoju decu.

Svako nađe, primećuje, svoj način da izađe iz ove situacije. Deluje paradoksalno ali pandemija je približila ljude jer se sada češće čuju između sebe, brinu jedni o drugima.

– Nisam zanemarila zagrljaje, bila sam pre neki dan na Dunavu kod moje prijateljice. Nemam strah, naravno, ne treba biti neobazriv, niti previše hrabar na način koji može da te ugrozi, ali ne treba se ni bojati. Opet, mislim da sve ima svoj kraj i da ljudi treba da poštuju mere upozorenja. Ne znamo kakav nam je neprijatelj,  odakle dolazi, ko, kada i koliko nas ugrožava, treba da kao sa svim neprijateljima razmišljamo kako da iz te bitke izađemo kao pobednička strana – govori naša sagovornica.

Milka Stojanović oduvek je važila i za osobu sa jakom liderskom notom. Veliki je, kaže, protivnik rijaliti programa, sa druge strane svesna je i da postoji populacija koja ih prati i voli i koju nema pravo, niti želi da kritikuje.

– Mislim da treba ograničiti vreme u kojem se ti programi prikazuju, jer takvi sadržaji loše utiču i na mlade ljude. Deluju mi sve to kao Kafkin „Proces”, mi smo talentovana nacija, imamo divne mlade glumce i pevače i treba ih podržati. Neko kaže kako je, lakše bilo vreme kada sam ja pravila karijeru, nego sada. Mislim suprotno. Uvek sam znala i verovala da se talenat izbori za svoj status i mesto. Postoje ličnosti koje oboje dešavanja, koje su inicijatori novih ideja, modernih predstava, naravno ne po svaku cenu da se recimo prave opere u nekakvim modernim odelima. U redu, možda i to može da bude uspešno, ali mora da se nađe ne samo mera, nego pravi umetnički čin, zvuk, da to bude nešto istinito, pravo. Eto, za to se zalažem – objašnjava umetnica i primećuje:

– Život je uvek u pravu. Uvek sam se borila za istinu. Nikad nisam vezivala sebe za neke pripadnosti, koje su mi mogle doneti velike koristi. Na primer, na Brionima mi je sedeći za istim stolom, sa vrhom tadašnje Jugoslavije, ponuđeno da dobijem Sedmojulsku nagradu. Odbila sam je rečima da sam ista i sa njom i bez nje. Mnogih stvari se danas ni ne sećam,  jer mi se čini da samo muzika postoji u meni, na neki čudan način od jutra do večeri, ona je u mom biću. Rano sam ušla u svet umetnosti,  tokom karijere imala mogućnost da spoznam sebe, postanem bolja, skromnija, i da na vreme uočim koliko smo svi mi samo čestice u tom toku umetnosti – priča Milka Stojanović, koja ovoga leta čita Mopasana, Bukovskog, Rilkea...