O kosmetskoj svakodnevici

One koji ne odustaju od zavičaja različito posmatraju i različito nazivaju oni koji ih ne razumeju. Najteže je to što ni uz jednu politiku ne pristaju. Oni se vraćaju, traže, brane, ne odustaju. Za Mitrovdan minule jeseni, sedamdesetogodišnji Velimir Simić vratio se sam, jedini u svoje selo Leskovac u opštini Klina među komšije Albance.Vratile su se u selo Koš porodice sa decom. Tu, gde ste sigurni da je kraj sveta, kada dođete ovde.

Trećeg februara 2005. vratila se prva grupa meštana u zajedničku kuću koja je bila privremeni smeštaj. Treću noć posle toga pucali su na tu zajedničku kuću da ih zaplaše, ali deset muškaraca i jedna žena su ostali i pravili svoje nove kuće. I sada su tamo.Vlastimir Popović kaže da je njegovo selo centar sveta za njegai da bi umro da se nije vratio. Tri godine su on i njegova žena živeli u kontejneru u Osojanu dok nije počeo povrataku Koš.

Vesna se vratila u svoje selo Srbobran. Javorka i Dragan Mikić u selo Vidanje u opštini Klina. Dvanaestog marta, dok je on otišao do prodavnice da čuje vesti na radiju, maskirani čovek ušao je u dvorište.Otvarajući kapiju, Dragan je znao da je neko posle njega pomerao vratnice. Kraj kućnog stuba stajao je čovek. Prišao je nepoznatom da ga pita ko je i šta hoće, ali mu je ovaj, preteći puškom, naredio da uđe u kuću...Kad je došla policija, a onda i komšije, maskiranog čoveka nije bilo.

Sutradan je u Vitomirici uhapšen Momčilo Jovanović koji je želeo da se vrati u svoje selo. Na prevaru, lažno optužen, izdvojen je iz grupe svojih komšija,odvojen je od supruge, humanitarnih radnika, policijske pratnje... Trinaestog smo otišli da obiđemo zaplašene ljude. Nisu rekli da odustaju, da ih pritiska strah, samo ogorčenje i ljubav je u njima. Oseća se to u uređenoj kući Mikića. Tarabe jednake i prave, voćke ispred kuće okrečene belim krečom, a trava ošišana kao zeleni tepih. U kući, uštirkane šustikle, ramovi puni lepih slika na svakoj polici a na zidu ikona i kandilo...

Mrak, nema struje. Javorka misli da ćemo noćiti, bilo bi joj lakše. U Brestoviku kod Peći gde je povratak počeo još 2003. godine, porodice koje tu žive i njih petnaestak koji čekaju šta će se dogoditi sa njihovim zatočenim komšijom.

U selu Bogoševce, u Sredskoj, starci koji su ostali da žive tamo, ne znaju šta se dešava u pećkom regionu. Ne znaju ni oni koji su ostali po vrletnim selima Novog Brda, Kosovske Kamenice.

Ni u Gotovuši, na Šari, gde su mladi ljudi na brdu iznad sela isklesali krst od kamena, sproveli struju kojom ga osvetljavaju i isklesali stepenice uz brdo. Sada podižu zid od kamena oko svoje stare crkve.

U Velikoj Hoči se 2007. rodilo 12 beba. Iz Orahovca i Hoče petoro ljudi odlazi na dijalizu u Prizren, svaki drugi dan. Ruža Perić iz Preoca kraj Prištine i još četiri žene iz centralnog dela putuju za Kosovsku Mitrovicu. Pošto je saobraćaj vrlo gust na prilazima Prištini, oni provode po više od tri sata u vožnji.

U Prištini živi stotinak Srba, od toga jedanaestoro dece. I oni nemaju medije na svom jeziku, ne slušaju vesti, nemaju mrežu za mobilne telefone. Okupljaju se u jednoj kancelariji koju zovu CPT (Center For Peace and Tolerancy). Izjutra prva stigne osamdesetdvogodišnja Rada Savić. Potom dođe Vuka Ivanović koju je prošlog leta pretukao komšija. Sakupi se kad nekoliko njih da pogledaju vesti. Našli smo dobrotvore za tv-total prijemnik. Međutim, stalno imaju problem sa signalom, iako Snežana uredno plaća pretplatu. Ova žena je valjda jedina uspela da se vrati u Prištinu, u svoj stan. Drugi se trude još uvek... Snežana brine o staricama u CPT-u, kao i o onima koje ne izlaze iz svojih kuća jer su nemoćne i bolesne. Ona brine i o našoj u martu 2004. spaljenoj, pa obnovljenoj crkvi.

U selima oko Prištine puno je naroda: oni koji su ostali u svojim kućama, oni koji su se vratili zbog posla. I oni koji su tu studirali, pa se vezali za zemlju, za Crkvu, našli posao ili formirali porodicu.

Politika većinu ne interesuje jer su se istrošili verujući liderima, čekajući da se obećanja ispune, da za njih dođe neko bolje vreme. Oni koji vode politiku pojavljuju se naprasno, po ključu koji nikome nije poznat, ali komplikuju život onima koji nisu uz njih.

Ako dođete u goste kod poznatih ili nepoznatih domaćina u bilo koje selo, bićete dočekani kao da su samo vas očekivali. U zimsko rano popodne kada je već mrklina, nema nikoga na ulici.Studen nigde nije tako ledena kao ovde. Pas će najaviti vaš ulazak u dvorište. Domaćin koji otvori vrata uzviknuće radosno ženi: ,,Ustaj, idu gosti...” Oni su dremali ispod ćebadi, ali kad gosti uđu u kuću, nastaje dan. Pali se agregat, uključuju svetla.

Razgori se vatra u šporetu i ubrzo iznose vruću rakiju i krompir pečen sa ljuskom. Razdragana deca se vrte oko vas. Bare jaja koja su maločas uzeli ispod kokoške. Pričaju vam svoje različite priče i od tih sličica iz života možete praviti kilometre filmova, dramatike, trpljenja, divljenja, neverovanja...

Nemojte nikada zaboraviti sve te obične male ljude koji bez politike, bez računice, traže, čuvaju, ne daju ono što je njihovo. Nemojte odustati od istine da oni postoje i da zaslužuju brigu i poštovanje.

Nemojte voditi politiku u odnosu na njih. Setite se efekta leptirovih krila. Definicija kaže: „Ako na jednom kraju zemljine kugle leptir zatreperi krilima – na drugom kraju zemljine lopte desiće se uragan”. Neka naša briga za ove male, obične ljude bude trepet leptirovih krila.

pisac iz Prištine, privremeno raseljenau Niš