Milova igra istine

Posmatrajući se u ogledalu, dok vezuje kravatu u italijanski čvor, pre nego što krene na glasanje, Milo Đukanović prvi put posle tri decenije apsolutističke vlasti neće biti siguran da li je oko vrata stavio svileni modni detalj ili tradicionalni balkanski dizajnerski ukras – svileni gajtan. Tada će se, posle ko zna koliko godina prvi put iskreno nasmejati, jer ćemo samo on i mi znati da bi onaj Milo, sa žute grede, srušio ovoga Mila! Šta se u međuvremenu dogodilo pa da ovaj stariji Milo toliko prezire onoga mlađanog Mila i da taj neskriveni prezir preliva na građane Crne Gore. Jer da Milo zaista toliko voli Crnogorce i Crnu Goru, izabrao bi neku drugu zemlju da njom vlada i da ih usreći, kao što je usrećio Crnogorce.

Duboko podeljeni, posvađani i siromašni, osim uskog kruga dvorjana oko predsednika Crne Gore, imaju dva izbora, na parlamentarnim izborima koji se održavaju danas: da Milovoj listi koju predvodi premijer Dušan Marković daju još jedan mandat i time gospodara Brda i Primirja unaprede u maršala, jer će se dužina njegove vladavine izjednačiti sa Titovom. Drugi izbor jeste da shvate kako Milo, iako dvometraš, ne može da dotakne nebesa doživotne vlasti hipnotizera iz Kumrovca.  

Poslednji gospodar iz komunističke epohe, postavljen neformalno na vlast još u doba „žute grede” 1989. godine, kada je Slobodan Milošević umesto jabuka u Crnu Goru izvozio antibirokratsku revoluciju, bio je omiljeni omladinac vožda u Beogradu. Priča se da je Milo pustio mušku, đetićku suzu kada ga je izdao. Posle je sve postalo lakše. Izdao je samoga sebe, a potom sve oko sebe. Taj spisak duži je no broj turista koji su prošle godine letovali u Crnoj Gori. Briljantni tehnolog vladanja, uspostavio je tvrđavu i dvor, znajući da upravlja zemljom u kojoj lično poznaje svakog birača, te je, sprovodeći izborni inženjering, lako upravljao plemenima, familijama i sudbinama kroz četiri države i dve ideologije. Presvukavši više kostima od bilo koga u okruženju, savršen u svakoj od uloga, kao komunista pa antikomunista, kao antievropejac pa evrofanatik, kao slobista i antislobista, kao Amfilohijev pa Dedeićev pravoslavac, kao antinatovac pa natovac, mislim da samo Milo zna da bi mu bilo sigurnije u kazinu gde su krupijei Aca Lukas i Džej nego na današnjim izborima.

Zvali su ih mladi, lijepi i pametni. Šta su danas, posle 30 godina Milo Đukanović, Svetozar Marović i Momir Bulatović, trojica nerazdvojnih prijatelja iz mladosti? Svako je nesrećan na svoj način. Momiru Bulatoviću je prepuklo srce, Svetozar Marović je politički migrant, a Milo, od mila nazvan Britva, iščekuje rezultate izbora na kojima će njegovo umeće opstanka postati njegov najveći hendikep.

Kada je postavljen, ko će se toga setiti, Komunističkom partijom Istočne Nemačke vladao je Erih Honeker, brojeći poslednje dane, pre nego što će istočni Nemci postati zapadni. Te, 1989. godine, američkom kauboju Ronaldu Reganu istekao je mandat. Od tada pa do danas, Amerika je promenila petoricu predsednika. Šta je to što Mila održava večnim i da li će se ta sapunica, na pjenu od mora, nastaviti i od sutra?

Donošenjem kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti i pokušajem otimanja svetinja od SPC, Milo je pokušao da baci još jednu kosku među građane Crne Gore, kako bi, umesto u svoje novčanike i budućnost svojih porodica, gledali u svoja porodična stabla, istražujući da li su Crnogorci ili Srbi. Nekada vatrenom Srbinu, danas vatrenom Crnogorcu, neophodan je novi neprijatelj kako bi on još jednom postao spasilac, ali nižući fiktivne protivnike koji su se ređali, Milo je postao sve usamljeniji, jer takav vešt igrač zna da ovoga puta o njegovoj političkoj sudbini neće odlučivati opozicija već njegovi ljudi i birači. Oni će se setiti kako je počistio Momira Bulatovića, potom uhapsio Svetu Marovića, glavnog ideologa DPS-a, eruditu i čoveka koji je mirio nepomirljivo i u nekoliko navrata, svojim političkim manevrima spasio Mila, postajući ključni strateg na referendumu o samostalnosti Crne Gore, a ranije, u skidanju Momira. Zauzvrat je, kao izraz zahvalnosti, Sveto dobio prugasto odelo i ćeliju u Spužu. Ne samo on već i čitava njegova porodica. Časni Crnogorci, smatrali se Dukljanima ili Srbima, sve manje podnose toliku količinu izdaje svojih najbližih ljudi, te je glavni Milov finansijer Duško Knežević, shvativši da je Đukanovićev spisak neprijatelja sve duži, a saveznika sve kraći, zbrisao u London, negde pored Temze, kako bi odatle raskrinkavao poslove svog doskorašnjeg gospodara. O tome će misliti Milo, jer Duško nije poleteo avionom ka Podmoskovlju, već u srce Britanskog Kraljevstva, što remeti omiljen dvorski scenario o takozvanom malignom uticaju Rusije.

Pokušajem da optuži SPC za produženu ruku velikosrpstva i Rusije, a mitropolita Amfilohija sa kojim je takođe bio brat, pa neprijatelj, i tako u krug, za konačnog arhineprijatelja, Đukanović je stvorio apsurdnu situaciju: birači i funkcioneri DPS-a, ma kako mu bili odani, kako zbog interesa tako i uverenja, postali su svesni da mogu postati novi stanovnici Spuža ili tek rođeni vernici Miraša Dedeića, čija je Crnogorska pravoslavna crkva stvorena u policijskoj postaji. Do sada nije otkriveno koji je član DPS-a krstio dete i oženio sina kod Miraša, a teško je zamisliti da bi mu poverio poslednju tajnu pred odlazak Svevišnjem.

Ako je pop zvezda Vlado Georgijev vraćen sa granice, kako ne bi glasao, sa obrazloženjem da predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost Crne Gore, onda je to znak da Milo zna da će o njegovom snu da postane maršal, odlučivati svaki glas. Neće valjda Vlado biti optužen za izvođenje državnog udara? Ali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije prvi put, u svojoj 82. godini, izaći će na glasanje, svestan da u Crnoj Gori ne važi pravilo velikih, već malih brojeva. Prvi put, s Amfilohijem na glasanje, kao lider opozicije, inaugurisan je univerzitetski profesor Zdravko Krivokapić, čovek bez mrlje kako na svojoj beloj košulji tako i u biografiji, dok su se ostali lideri povukli u stranu, svesni da su na prethodnim izbornim ciklusima bili laka meta vladajuće propagandne mašinerije. Iako od strane Milovaca proglašen za čoveka bliskog Amfilohiju, Krivokapić ističe da Crkva nikome nije ni koalicioni partner, ni politički protivnik. Naravno da Krivokapić nije mislio na Miraša. Kako je profesor iznenada ubačen u igru, provladini mediji nemaju dovoljno vremena da ga oblate, a prvi pokušaji da to učine, kako sa njim tako i sa opozicionim novinarima, naišli su na osude Reportera bez granica.   

U predizborne igre uključio se i premijer Albanije Edi Rama, šaljući izjave ljubavi Milu, ali na srpskom jeziku, što je maštovite Crnogorce i Srbe navelo na niz duhovitih opaski, naročito posle reprizne Ramine podrške Albancima u Crnoj Gori. Ali čak je i albanska zajednica pronašla mladog lidera, građanistu Dritana Abazovića, žestokog protivnika Đukanovićeve ekipe koji se bori za glasove svih građana, a ne samo albanskih birača, što mu na postizbornoj aukciji daje velike šanse za ulogu jezička na vagi. I gle apsurda, crnogorski mediji su Dritana ekspresno proglasili za – četnika, zaboravljajući da je, u doba kada je Milo propagirao rat, Abazović upisivao prvi razred osnovne škole.  

Ali trenutak pada s vlasti jednom mora da se dogodi. I ta nedelja jednom mora doći. Neće se danas odlučivati ni o crnogorstvu ni o srpstvu, ni o litijama već o sudbini talentovanog političara koji nije podlegao opseni da je postao mesija. Toliko je puta otvarao pobednički šampanjac da čak i oni koji su uvereni da mu je istekao rok trajanja ne smeju da se klade sa sigurnošću u to. Ako se to ipak dogodi večeras, Milo već sutra treba da ode na plažu u Bečiće, zabode suncobran i spokojno posmatra more. Bila bi to Milova iga istine sa samim sobom. Tada, ma koliko bilo jako Sunce, ne bi crveneli ni on, ni oni koji su tako žestoko protiv njega. Ukoliko ponovo pobedi, Crna Gora će priznati da je Milo zaista njen vlasnik, maršal i božanstvo, iako niko nije video ni tapiju, ni ukaz, ni ukazanje. I da, eto, već 30 godina, u celoj Crnoj Gori nema visočijeg od njega.