Betonski mikrokosmos

Novi Sad – Srpska premijera filma „Ljubav i drugi zločini”, dugometražnog igranog prvenca mladog beogradskog reditelja Stefana Arsenijevića, upriličena u samoj festivalskoj završnici, dobro je zagrejala dlanove publike koja je, iz večeri u veče, otvorenog srca i uma punila sve projekcione prostore velikog „Grada filma”.

Pomalo neočekivano, ali sasvim legitimno, Arsenijević se za razliku od svojih prethodnih crnohumornih kratkometražnih filmova, sada opredelio za sumornu tranzicionu dramu sa snažnim elementima ljubavne priče. Radnja filma smeštena je u mikrokosmos Novog Beograda, koji neodoljivo asocira na betonsku kuću za lutke u kojoj se Arsenijevićevi junaci kreću u zatvorenom, ograničenom krugu, svesni svojih promašenih života, nesposobni da odgovore na pitanje otići ili ostati, gde i na koji način.

Autorova asocijacija jasna je već na prvu loptu, taj hladni, betonski mikrokosmos je Srbija. Valjda onakva kakvom je Arsenijević doživljava. Kažem valjda, jer iz svega viđenog u filmu ne mogu se dokučiti autorove iskrene emocije. Sve je nastalo iz glave, gotovo hladno proračunato, malo toga je iz srca i međunožja. Zato priča može da vas ostavi ravnodušnim.

Uz sve eventualne primedbe na ovaj film, među kojima je svakako i pitanje zašto bi se ljubav izjednačavala sa zločinom (osim da bi filmski naslov dobio na atraktivnosti), nemoguće je izbeći i njegove kvalitete. Tu je pre svega Arsenijevićeva znalačka režija, svedena a veoma precizna, a zatim i glumački doprinosi Anice Dobre, Vuka Kostića, Feđe Stojanovića, Milene Dravić, scenografija i fotografija... O ovom filmu koji je nastao kao koprodukcija između Srbije, Nemačke, Austrije i Slovenije, svakako će biti još reči kada uđe u redovnu bioskopsku distribuciju.

Izvrsne reakcije publike izazvao je film „P.V.C.- 1” koji kao scenarista, reditelj, snimatelj i koproducent potpisuje kolumbijski reditelj grčkog porekla Spiros Statulopulos. Ovaj film koji je već osvojio i nagrade kritike i „Srebrni Aleksandar” za najbolju režiju na Solunskom festivalu, inspirisan je istinitom pričom o borbi za život žene koja je postala žrtva terorističkog akta. Statulopulos, kojem je ovo debitantski dugometražni film, dobro razvijenim i tempiranim psihološkim situacijama snažnom čini nadgradnju drame. Opredelivši se za dokumentarno-igranu strukturu filma, autor je u 85 minuta, u jednom jedinom kadru i u formi prenosa događaja uživo, ponudio gledaocu poziciju napetog svedoka užasne nevolje u kojoj se nalazi majka troje dece, o čiji su vrat ucenjivači okačili bombu...

U Sinema sitiju prikazan je i jedan od ovogodišnjih berlinskih laureata („Srebrni medved” za najbolju mušku ulogu glumcu Rezi Nažiju), iranski film „Pesma vrabaca” Madžida Madžidija. Ovaj autor je, bez sumnje, jedan od najizrazitijih sledbenika italijanskog neorealizma među iranskim rediteljima. Posle uspeha filma „Deca raja” (osvojio je i nominaciju za Oskara) načinio je dužu pauzu, ali se sada filmom „Pesma vrabaca” vratio na velika filmska vrata. Kroz poetsku priču o požrtvovanom ocu koji odlazi u grad i radi kao mototaksista da bi skupio novac za slušni aparat svoje ćerke, Madžidi nudi sučeljavanje harmoničnog sela sa neurotičnim i nemilosrdnim zverinjakom od grada, podižući postepeno emocije i samog filma i gledalaca na zavidan nivo.

Emotivno putovanje ponudio je i novi film španske rediteljke Grasije Kuerehete „Sedam bilijarskih stolova”, koja je jedna od čak tri žene-reditelja čiji su se filmovi našli u takmičarskom programu Festivala Sinema siti. Kuereheta svoju dramu o junakinjama čiji se životi menjaju posle iznenadne smrti vlasnika bilijarske dvorane, istančano boji humorom i svetlošću. Za ovaj film je u San Sebastijanu osvojila Srebrnu školjku i nagradu za najbolji scenario...

Dubravka Lakić