Kletva iz šatora

Dva Janusova lica nafte: blagodet i kletva. Bogato nagrađuje američke saveznike iz Zaliva, ali je došla glave Sadamu Huseinu u Iraku i vlasniku najbogatijih naftnih polja Afrike, Muameru Gadafiju u Libiji.

Kada bi libijski vođa ustao iz groba u koji je pre devet godina ubačen posle četiri decenije na vlasti, odmah bi prepoznao novu državu, iako je nije video. Predvideo je gotovo sve što se danas događa.

Pre nego što se povukao u rodni Sirt, Gadafi je u jednom od poslednjih obraćanja naciji iz Tripolija avgusta 2011. poručio: „Postoji zavera da se kontroliše libijska nafta i da se kontroliše libijska zemlja, da se Libija još jednom kolonizuje. To je nemoguće, nemoguće. Borićemo se do poslednjeg muškarca i žene da odbranimo Libiju od istoka do zapada, od severa do juga.”

Dva meseca kasnije, koloritni diktator izvučen je iz neke cevi za drenažu u Sirtu i brutalno ubijen. Nemoguće je postalo moguće u zemlji devetogodišnjeg građanskog rata, zvaničnog dvovlašća i opšteg haosa.

Sirt, grad na kapiji naftnih polja, koji je nekada služio kao izlog Gadafijevih vizija Afrike, bio je sve do 2016. pod kontrolom džihadista Islamske države, a danas je potencijalni epicentar bitke za naftu, iza koje stoji pola tuceta svetskih i regionalnih sila.

Nafta je danas van domašaja i Vlade nacionalnog jedinstva (GNA) u Tripoliju koju priznaju UN, i njihovih rivala iz Libijske nacionalne armije (LNA) u Tobruku, na istoku zemlje. Na frontu oko Sirta dve strane nagomilavaju trupe.

Najveći deo naftnih polja kontrolišu ruski plaćenici iz grupe „Vagner”, paravojne formacije koja se za interese Rusije borila na istoku Ukrajine i po Siriji, a kojom upravlja Jevgenij Prigožin, bliski saradnik predsednika Vladimira Putina. Ruski plaćenici imaju na raspolaganju lovce MiG-29 i Su-24 i raketne sisteme kako bi zaštitili naftna polja i luke za izvoz.

Zemlja je raspolućena po ideološkim, plemenskim i poslovnim interesima, što je dovelo do toga da su svi mediteranski terminali za izvoz visokokvalitetne lake nafte blokirani od januara. Snage LNA, koje kontrolišu Sirt, zaustavile su svaki izvoz. Dnevna proizvodnja je sa milion barela pala na 100.000, uskraćujući vlastima u Tripoliju finansijske prihode neophodne za funkcionisanje administracije.

Došli su ljudi koje niko nije pozvao: Rusi, vojnici Turske, islamisti iz Sirije, biznismeni iz Francuske i Italije, trgovci oružjem, naftni mešetari. Rat za naftu kao podsećanje na njeno prokletstvo.

Libija se danas i ne pita za svoju budućnost, nema nikakvu mogućnost odlučivanja o sopstvenim naftnom bogatstvu niti o načinima na koje bi ga koristila. U Centralnoj banci rutinske operacije obavljaju stranci. Ankara je preuzela ulogu portparola vlade u Tripoliju.

Mitski Gadafijev šator nije uspeo da ostane sačuvan kao suvenir – ljutita masa uništila ga je 2011. A da li je Gadafi pravilno predvideo budućnost svoje nacije? Svi događaji od njegovog surovog ubistva pokazuju da jeste.

Gadafi je uporno pokušavao da zadrži punu kontrolu nad libijskom naftom. Bilo je tu, naravno, mnogo korupcije, ali pukovnik je bio taj koji je želeo da se pita. U vreme kad je 2009. bio predsedavajući Afričke unije, predlagao je „zlatni dinar” kako bi prihode od nafte stavio pod kontrolu državnih fondova, a ne američkih banaka. Da, drugim rečima, izbaci dolar iz naftnih transakcija.

Libijska centralna banka, stoprocentno u vlasništvu države, štampala je „zlatni dinar”, iza kojeg su stajale rezerve od blizu 144 tone zlata. Stranci su poslove mogli da sklapaju samo preko libijske banke.

Sve je podsećalo na 2001, kad je Sadam Husein, nezadovoljan opadajućom vrednošću dolara koji je OPEK dobijao za svoju naftu, počeo da je prodaje u evrima. Nije se dugo čekalo na vojnu intervenciju sa izmišljenim povodom u iračkom posedovanju oružja za masovno uništavanje.

Gadafi nije naučio lekciju. Ili nije hteo, iako ga je 2011. tadašnji predsednik Francuske Nikolas Sarkozi nazivao pretnjom „finansijskoj bezbednosti sveta”.

Pukovnik je želeo i više od organizovanja afričkog monetarnog udara. Hteo je da dokaže da je finansijska nezavisnost moguća. Njegov najveći infrastrukturni projekat, 33 milijarde dolara vredna „Velika reka koju su napravili ljudi” pretvarala je libijsku pustinju u žitnicu.

Ubrzo je usledila vojna intervencija NATO-a. „Došli smo, videli smo, on je mrtav”, izjavila je tadašnja državna sekretarka SAD Hilari Klinton posle kratke posete Libiji oktobra 2011, ali upravo su njeni privatni mejlovi, obelodanjeni pet godina kasnije, otkrili prave ciljeve udara na zemlju u kojoj su besplatni bili i obrazovni i zdravstveni sistem, i voda i benzin.

Bilo je sasvim jasno da se „humanitarna” intervencija ne tiče ljudi. Ticala se bezbednosti globalnog bankarstva, novca i nafte. Nisu slučajno pobunjenici koji su ubili Gadafija odmah osnovali sopstvenu banku.

Danas se mnogi podsećaju pukovnikovih reči na samitu Arapske lige u Damasku 2008. Kritikujući Arape zbog nedostatka akcije posle Sadamovog vešanja dve godine pre toga, poručio je „braći”: „Njihov red (da budu svrgnuti i obešeni) mogao bi da dođe i to bi mogao da bude svako od vas... Amerika bi mogla da se složi s tim da nas sve poveša.”