Lekovite reči

Zatrpani vestima o nesrećama, strahotama, raznim nevoljama, kao da smo postali slepi i gluvi, za male, obične i lekovite reči. Jer, mi, kao da više ne obraćamo pažnju na ono, oko nas, što je lepo, prijatno i obično. Držimo da nam to pripada uzgred i pride.

Još gore, da to i nije ništa naročito.

A to je osnova života.

Zar je teško reći: dobar dan?

Taj pozdrav je nestao u vremenu kao relikt nekod tuđeg vremena.

Eto, gotovo da se više sa malog ekrana ne čuje pozdrav „Dragi gledaoci”?!

Onog trenutka kada su „ljudi iz kutije”, kada je televizija prestala da misli na gledaoce i kome se obraća, kome nudi svoje sadržaje, sve kao da je palo u vodu.

Da li televizija može da bude dovoljna sama sebi? Ili, da postavimo već davno problematično pitanje: zar je teško biti fin?!

Kao da niko od današnjih, odgovornih saradnika i urednika ne misli: ko nas gleda, ko će nas gledati?

Nekada je prva lekcija za mlade novinare bila: „Kada stanete ispred kamere, ulazite, nepozvani u tuđu sobu. Mislite na to ko vas gleda. Možda je baka, đak, dete, mlekar, pekar, apotekar, pa još pravnici i sveštenici, slikari i vajari, pevači i svirači...”. Ovih dana je obeleženo 62 godine od početka emitovanja TV programa na našim prostorima. Legendarni Mića Orlovića uvek se obraćao sa pozdravom: dragi gledaoci! Oni koji pamte, setili su se – toga danas nema. Zašto? Odavno je počelo odmicanje od publike, TV voditelji i autori su se otuđili i obraćaju nam se, kad se sete, sa više distance – poštovani gledaoci. Oni ne pripadaju gledaocima, publika za njih kao da nije bitna. Kao da više ne razmišljaju o tome ko ih gleda.

Neko će reći da je tome, danas, kriva korona...  Hiperprodukcija, komercijalizcija...

Neće biti.