Najviše me pogađa tišina

O tome šta nam znači najreprezentativnija koncertna dvorana u našoj prestonici i kako pomoći da jedna važna institucija ne bude ruinirana Ljubiša Jovanović, flautista, pedagog i osnivač „Kamerate Serbike” kaže:

– Kolarčeva zadužbina svakako spada u najznačajnije kulturne institucije koje Srbija ima. Njen značaj može se porediti sa Narodnom bibliotekom, Narodnim muzejem, Narodnim pozorištem. Do danas ostaje jedina koncertna dvorana u Beogradu u kojoj su nastupali najveći svetski i domaći umetnici u prethodnih 88 godina. Po svemu sudeći to će i ostati do daljnjeg. Srbija je jedina država na prostorima eks-Jugoslavije koja nije imala potrebu da izgradi dvoranu koja bi dostojno reprezentovala dostignuća muzičke kulture koju poseduje.

Inače, flautista Ljubiša Jovanović ima izuzetnu biografiju, diplomirao je i magistrirao u Beogradu, usavršavao se u Parizu i Bazelu. Održao je više od 1.500 koncerata u 37 zemalja i vodio više od 200 majstorskih radionica.

Dobitnik je najprestižnijih priznanja, a sa Jovanovićem su nastupali najveći flautisti današnjice: Orel Nikole, Irena Grafenauer, Emanuel Paji, Mišel Debost, Kristijan Larde, Silvija Karedu. Osnivač je Festivala umetničke muzike BUNT, umetnički je rukovodilac i dirigent ansambala „Lola klasik” i Dečje filharmonije. Upitan da li se moglo odavno nešto preduzeti da do velike krize oko zadužbine i ne dođe i šta sada učiniti naš sagovornik odgovara:

– Mene najviše pogađa tišina! Ćutanje najvećih korisnika dvorane Beogradske filharmonije i RTS-a, bez javnog oglašavanja, čekanje „da se nešto desi” veoma uznemirava. Neophodan je i jasan iskorak i stav nekoga poput SANU, FMU kao i podrška nacionalnih kulturnih institucija. Bojim se da ćutanje svih zainteresovanih govori i o svesti o veoma niskom stupnju značaja koje bi njihove reči imale u društvu koje je koncipirano danas na sasvim drugim postulatima moći. Stidljivo se provuče poneko obećanje političara, na pritisak javnosti, da bi zatim nestalo, bez objašnjenja koliko je stvari realizovano od toga.

Poznati muzičar potom dodaje da Kolarac ne sme da zavisi od bilo čije političke volje, milosti. Mora ostati u statusu zadužbinarstva kao jedinstven spomenik nečemu što je svestan pojedinac, poput Ilije Milosavljevića ostavio potomstvu. Svi subjekti moraju razumeti da je Kolarac jedna od poslednjih mrvica kulture u Srbiji koja je inače prepuštena stihiji, u moru banalnosti i kiča koji se nude na sve strane.

Posebno je zanimljivo čuti kakvu vrstu podrške po Jovanoviću treba pružiti ovoj instituciji koja je deo naše tradicije:

– Bojim se da trenutno stanje vodi ka tome da će sva podrška ostati na pojedincima, umetnicima i proređenoj publici koji neće dozvoliti da nestane Kolarac. To ujedno znači da ćemo završiti šaljući SMS za spas i oporavak ove kulturne institucije. Ako želite mrvicu optimizma – uspećemo u tome! Koliko god bio mali tas pravde i moći na strani kulture, verujem u snagu umetničke misli i volje – želje da u budućnosti u koncertnoj dvorani osluškujemo skrivene niti muzike. Oni koji se bave krojenjem naših sudbina ne smeju zaboraviti reči Platona: „Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država.” Šta god to njima značilo danas, istorija nas uči da se civilizacijski postulati grade na temeljima filozofskih misli koje odavno postoje.