Četiri okupacije Kosmeta

Proteklih dvadesetak godina više je rečeno i napisano o Metohiji i Kosovu, kao najvažnijem nacionalnom pitanju, nego što se to zbilo u proteklih dve stotine godina. Tome je očigledno u velikoj meri doprinelo pokretanje akcije Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, od pre tri-četiri godine za „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji, kao jednom o najsudbonosnijih pitanja za opstanak srpske države i naroda. Na kraju se ispostavilo da je ovaj dijalog o mogućim rešenjima „kosovskog čvora” – kao što su priznanje samoproglašene države Kosovo, podela ili razmena svoje za svoju teritoriju, „status kvo” ili reintegracija – imao cilj da „svaka zverka pokaže svoj trag”, kako bi se postigao svenarodni konsenzus, što se na kraju i desilo.

Jer, prema anketama brojnih istraživača javnog mišljenja, više od 80 odsto naroda u Srbiji izjasnilo se za „status kvo”, odnosno reintegraciju i za celovitu Srbiju. Čak više od 60 odsto građana Srbije smatra da Srbe u Metohiji i na Kosovu treba vojnički braniti ako budu napadnuti, kao što se to u ranijim pogromima već dešavalo.

Godina je 1997, predvečerje agresije NATO-a na našu zemlju i narod. Razgovor se vodi za vreme večere priređene u Stokholmu, povodom potpisivanja ugovora sa švedskom kompanijom o uvozu rudarske opreme za rudnike „Trepče”. Domaćin, potpredsednik kompanije Bil Samberg pita: „A zašto vi Srbi stalno ratujete?” Odgovor je sažet u sledećoj priči: kada je Bog delio zemlju pozvao je predstavnike svih naroda, kako bi dobili svoj deo zemlje. Pošto je predstavnik Srba zakasnio na dodelu zemlje, Bog mu reče da mu ne može pomoći, jer je svu zemlju već podelio. Srbin ga ponovo zamoli. „Vidim da si iskren i pošten”, reče Bog. „Ostavio sam jedno parče zemlje za sebe, ako se nekad budem povukao sa prestola božijeg da malo uživam. Daću ti to parče zemlje, ali te upozoravam da će te krvavo koštati. Svi će se otimati oko tvojeg parčeta zemlje, pa ćeš morati krvlju da ga braniš.” Bil je samo rekao: „To je sušta istina, vi Srbi imate sve: i šume, i gore, planine, i žitnice i mora, jezera, reke, banje, rudna bogatstva, sve imate, kao retko koja zemlja na našoj planeti.” (Citat iz moje knjige „Kazivanja o Trepči 1303–2018”)

Brojni politički i marketinški analitičari, kolumnisti, književnici, esejisti, diplomate, politički lideri, redovni i neredovni profesori univerziteta, sociolozi, filozofi, kulturni poslenici i mnogi drugi, s punim pravom iznose svoja viđenja o načinu drešenja „kosovskog čvora”, pritom prenebregavajući istorijski primer Aleksandra Makedonskog (356–323, pre n. e.). Svojim mačem presekao je čvor frigijskog kralja Gordija, kojim je povezao jaram i rudu na volujskim kolima i tako pokazao kako se dreše odnosno odvezuju razni „čvorovi”. Ovo ukazuje na nezrelost dela političke elite, inertnost jednog dela intelektualne i kulturne elite, što dovodi do toga da se ne shvata da ekonomska racionalnost nije uvek presudna kada se govori o secesiji Metohije i Kosova.

Ovde je neophodno naglasiti da su Kosovo i Metohija u svojoj milenijumskoj istoriji postojanja bili pod okupacijom raznih osvajača. Prvi put i najduže okupirani su od otomanske imperije, drugi put, u Drugom svetskom ratu, Metohija je okupirana a zatim pripojena fašističkoj Italiji, a Kosovo nacističkoj Nemačkoj. Treći put je odvojena od Srbije izmenama Ustava SFR Jugoslavije iz 1974. godine, da bi se desilo i četvrto otimanje ove srpske pokrajne od strane potomaka evropskih naroda, pretežno Engleza i Nemaca, od nove nacije pod nazivom Amerikanci.

Istorija beleži da smo se od prve dve okupacije oslobodili na bojnom polju, vojničkim putem – upotrebom mača. Treću smo rešili takođe „mačem” – perom, ustavnim amandmanima iz 1990. godine. Protiv četvrtog, najnovijeg okupatora posedujemo takođe mač za „kosovki čvor”, mač međunarodnog prava, Rezoluciju 1244 SB UN. Treba se podsetiti da je i ustavne amandmane iz 1989. godine i Rezoluciju 1244. ostavio u amanet srpskom narodu i svojim naslednicima Slobodan Milošević, tadašnji presednik Srbije i SRJ, i to u veoma složenim geopolitičkim i ekonomskim okolnostima, nepovoljnijim nego što su ikada bile.

Dakle, u protekle dve decenije nismo uspeli da obezbedimo efikasnije oruđe od „mača međunarodnog prava”, Rezolucije 1244. Njega moramo čvrsto držati u svojim rukama i uz podršku onih zemalja i naroda koji nikada nisu okupirali nijednu drugu zemlju i narod, pretvarajući ih u svoje kolonije, uništavajući ih do potpunog istrebljenja (starosedeoci Indijanci, Inke, Toske i drugi). A i kada su ratovali, ti ratovi su bili isključivo odbrambenog karaktera. Zbog toga su zbunjujuće tvrdnje raznih „analitičara”, koji ističu „maligni uticaj Rusije”, što je, najblaže rečeno, ogoljena propaganda evroatlantskih lobi-struktura. Jer većina onoga što je kancerogeno dolazi na naše prostore od Zapada.

Čak i pojedini profesori univerziteta pitaju se, imamo li plan za Kosovo i Metohiju. Da li nam je potreban bolji plan od Rezolucije 1244 UN i postizanja sloge i jedinstva srpskog naroda? Jer mi, kao savremenici ovoga doba i potomci naših predaka, nemamo pravo da se odreknemo svoje zemlje Srbije sa južnom srpskom pokrajnom. Ni Srbija, ni Metohija i Kosovo nisu naši, one su svojina naših predaka i naših potomaka. Zato ih moramo i krvlju braniti jer smo ih od Boga dobili.

Generalni direktor „Trepče” u poslednjoj deceniji 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista