Pismo bratu

Dragi brate, izvini što sam opet zvala u nezgodno vreme. Ti kažeš „samo što smo posle ručka prilegli (sijesta) a ti zvoniš!“

Brate ja sam zvonila i sat ranije a ti mi odgovaraš: ''pa sestro za vreme ručka mi isključujemo telefon''... ovde je sada ponoć i vodiću računa o tome ubuduće.

U našim razgovorima preko telefona ti mi uvek dodaješ ''sestro, blago tebi da si tamo''! Ne kažem da nije, i sama sebe počinjem da uveravam u to. Živim u najlepšem delu grada na samoj obali. Stan mi je veoma malen a renta veoma velika. Nemam kontakata sa našima, jer oni uglavnom žive na sat-dva vozom od centra. Oni zidaju velike kuće, pretežno sami, i druže se međusobno, i često ih uveseljavaju naše estradne zvezde. U mom malenom prostoru nemam uslova za prijateljske posete. Po propisu kućnog reda ne mogu da imam ni mačku.

Volela bih brate da dođeš da te vidim. Za smeštaj ću se pobrinuti. Moje pravo ''blago meni'' je kada po podne u vreme ''Tea Time'', sedim na obali pijem čaj i posmatram zalazak sunca. Tu lepotu ljudska ruka nije stvorila!

Sećam se da si se kada si bio mali uvek držao za kraj moje haljine. Drugarice bi me pozvale ''dođi da se igramo ali ne dovodi brata, on nam sve pokvari, a majka bi mi rekla Možeš da ideš samo ako vodiš i brata...

Sa zadnjim otsjajem sunca vraćam se u realnost. Moja jedina radost, moje blago i najveća briga je moj unuk. On je bio među najboljim učenicima srednje škole, zatim prvak u mačevanju a sada usporeno studira jer mora i da radi.

Otac mu je nestao u ''cunamiju“ Srbije. Ali se nada da će ga opet videti. Jednom sam čula kada je drugu, koga je otac milovao po glavi kasnije rekao tiho ''znaš - i ja imam oca''.

Živi sa majkom isto tako u strogom centru jer to bio uslov na konkursu za njeno radno mesto. Stanarina je visoka. Ona mora naporno da radi a on traži posao. Jedan Azijac ga je uzeo da radi u noćnoj smeni sa kompjuterima. Tri meseca je neplaćeni probni rad a tek onda se sklapa ugovor. Hvalio se kako ga vlasnik tapše po ramenu i ponekad mu donese i sendvič. Meni je to bilo malo sumnjivo ali nisam htela da mu kvarim iluzije i kao što sam se i pribojavala nakon tri meseca probnog rada vlasnik se izvinio da nema materijalne uslove da razvija posao i da ne može da sklapa nove ugovore. Unuk je ubrzo saznao da je vlasnik uzeo nove radnike za tromesečni probni rad....  

Da malo ublažim stanje, pozovem unuka i pitam šta bi voleli da donesem za večeru. ''To nije važno'' odgovara mi, ''nego imamo problem sa mašinom za pranje veša, dođi, uzmi i operi u tvojoj mašini jer nam treba čisto za ponedeljak''.

Nakon dva sata vožnje vozom stižem i uzimam dve torbe veša. Moj autobus preko mosta kreće sat posle ponoći, imam još pola sata do njegovog polaska, napolju je hladno i ulazim u dežurni „McDonald’s” da popijem čaj. Za susednim stolom sedi mladi bračni par a ja zamišljena rekapituliram moj protekli dan. Oni ustaju, prilaze mom stolu i pružaju mi sendvič (ja to ne jedem) ali im zahvaljujem na pažnji pa ću to već nekome dati. Odlaze, ostajem sama i mahinalo otvaram zamotuljak a ono pored sendviča i deset dolara!

Odjednom mi nagrnu suze, ugušiću se, pitam se ko sam to ja, našta ličim?

Bez obzira što je ponoć pozovem moju prijateljicu rođenu u Egiptu. Znam ona se neće naljutiti što je budim i kroz suze joj pričam šta mi se desilo.

A ona mi na to mirno odgovara: ''Oni su te videli u kasnim satima usamljenu, piješ samo čaj a kraj  tebe dve torbe prljavog veša, sigurno su pomislili da ti spavaš ispod mosta! Zahvali Bogu, još ima plemenitih ljudi!'' 

Voli te tvoja sestra Mirijam.