San sa novim grbom

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, juna – „Ne znam nikog ko je više Amerikanac od mene. Odrasla sam pod geslom ‘Bog, porodica i domovina’. Stoprocentna sam Amerikanka.”

Dok ovo priča, odgovarajući na pitanja novinara koji je saleću sada više nego ikada, Beki Hamon (31) se ne hvali nego se – brani. Mnogi je napadaju da je „izdajnik”, da je „prodala dušu đavolu”, da je „izneverila nade koje je nacija polagala u nju”…

Etiketa „državnog neprijatelja” udara joj se zbog toga što će na Olimpijadi u Pekingu ovog leta nastupiti u košarkaškoj reprezentaciji – Rusije, jednog od glavnih rivala američkoj ženskoj selekciji. Na ovaj potez se vrsna organizatorka igre „Srebrnih zvezda” iz San Antonija i moskovskog CSKA, odlučila, kako kaže, iz čisto sportskih razloga. San joj je oduvek bio, objašnjava, da nastupi na Olimpijadi, da se bori za zlatnu medalju, a kako u otadžbini zemlji nije za to dobila priliku, šansu je potražila u drugoj zemlji.

Stanje duha

Selektorka ovdašnjeg nacionalnog tima En Donovan odbacila je takvo obrazloženje. „Kad igraš i živiš u ovoj zemlji a obučeš rusku uniformu, onda nisi patriota”, izjavila je, gotovo presuditeljskim tonom. „Ua Beki” – uzvikivali su i neki njeni navijači. Odmah su se, po ovdašnjem običaju, začuli i pozivi na smirivanje strasti i da „situacija” zaslužuje tretman koji prevazilazi domete reagovanja „na prvu loptu”.

Pristup Bekinom „slučaju” tako je dobio i karakteristike analize – kolektivnog stanja duhova, poimanja Amerikanaca i o sebi i o drugima. Pitanje – kakva je ona, preraslo je u preispitivanje – kakvi smo, zapravo, mi svi?

Odlaskom u tuđu nacionalnu selekciju, ona nije oskrnavila nego, dobrim delom, potvrdila naše ideale – poručilo je nekoliko komentatora. Zar mi Amerikanci, istaknuto je uz ostalo, nismo zagovornici individualizma i slobode ličnih opredeljenja, i privrženici slobodnog tržišta – principa kojih se i Beki pridržavala kad je napravila izbor koji joj se sada osporava.

Ko od nas ne bi prešao u drugu firmu ako u njoj dobije znatno bolju finansijsku ponudu – nadovezali su se drugi, pominjući da je Beki u Moskvu otišla privučena klupskim ugovorom „sedmocifrene vrednosti”. I zašto je kritikovati za potonje pristupanje, po prijemu uporednog državljanstva, stranoj reprezentaciji, kad ovde nije a tamo jeste primljena u olimpijski tim – dodaju treći.

Košarkašica Beti Lenoks podržava koleginicu. I ona bi „verovatno prihvatila da olimpijski san ostvari, ako ne može ovde, onda tamo gde može. „Svi sanjamo o zlatnoj medalji”, potvrđuje.

Baš to je, izgleda, ono što najviše boli one koji sportske nastupe poistovećuju s nacionalnim ponosom, više nego sa individualnim i ekipnim pregnućima. Amerikanke i Ruskinje mogle bi da se sretnu u četvrtfinalu, a protivnicima su akcije skočile zbog priključivanja naše „zvezde”, što je neoprostivo – čini im se.

Pravo je svakog da ostvari lični, karijerni, san i pod drugim državnim grbom – konstatuju pobornici neprikosnovenosti građanskih sloboda. I Hamonova stvari doživljava tako. „Olimpijske igre treba da budu prilika za objedinjavanje, prijateljstvo i okupljanje svih sportista planete, a ne zlurado nadmetanje za dominaciju nad drugim zemljama” – uverena je.

Hroničari ocenjuju i da reakcije na Bekin postupak ne bi bile tako burne da nije otišla u zemlju koja je dugo bila ideološki rival Americi. Kod nekih je ostao hladnoratovski mentalitet, sećanje na podele između zapadnog i istočnog bloka, sukoba kapitalizma i planske privrede, diferencijacije na dobre i loše momke – precizira se.

Ali, Beki je imala samo 12 godina kad je pao Berlinski zid i sada je u Rusiji, koja nije kao što je nekad bila – podseća analitičarka „Njuzdeja”. Magazin „Forbs” je nedavno procenio, citira autorka, da Moskva danas ima 33 milijardera, dva više nego Njujork…

Ni mnogi Rusi ne vole baš da im u olimpijskom timu budu naturalizovani stranci, pogotovu ne Amerikanci – prenosi Hamonova. „Morala sam da dokažem da mogu da mi veruju, napravila sam most drugarstva i uvažavanja” – naglasila je.

Individualni aranžman, opet se ispostavlja, može nekad da više doprinese razbijanju kolektivnih predrasuda i zlopamćenja, od zvaničnih proklamacija. Do prevladavanja takvih shvatanja, međutim, pojedinac mora da prođe, kako se takođe potvrđuje, kroz pogolema iskušenja, da bude raspet između pohvala za „pionirsku odvažnost” i pokuda da je „odrod”.

Dres i srce

Rođena u predgrađu Rapid Sitija (Južna Dakota), plavokosa Beki je uspela da ostvari „američki san”, da dopre dalje, slavom i prihodima, nego njeni roditelji, da postane nacionalna pa i internacionalna sportska „zvezda”. Nije li, pri tom, otišla „predaleko” – nedoumica je koja ophrvava duše ispunjene klasičnim rodoljubljem, s podrazumevanjem da se ono dokazuje u duelu s protivnikom, čak i u delatnostima smišljenim da potvrde važenje poslovice „u zdravom telu, zdrav duh”.

Širom sveta je, treba se setiti, poprilično primera u kojima se pojedinačnim naporima stiglo do uzdizanja nacionalnog ponosa. Individualni uzleti se rado poistovećuju sa „uspehom svih nas”. Ali pod uslovom – kako se vidi u slučaju Hamonove – ako „ostaneš samo naš”. Pozdravlja se, naravno, kad „drugi cene više nas nego svoje” ali ne i kad „naš odabere, makar, privremeno, tuđe iako je bolje”.

Beki misli da su takve diferencijacije prilično isforsirane. Pa kaže: „Nikad dres koji nosim nije predodređivao ko sam ja u suštini, niti šta nosim u srcu. Igraću za Rusiju, ali apsolutno ostajem Amerikanka”.

Na Olimpijadu će ići, kaže, i njeni roditelji i sestra, kao i pojedini prijatelji. Visokotiražni „Ju Es Ej tudej” ju je pitao – kakva će obeležja nositi na odeći, američka ili ruska. Odgovorila je da će oznaka biti – „Beki Hamon”.