Veća međuzavisnost Kine i SAD

Amerika i Kina, najveći svetski uvoznici energije, zaključile su desetogodišnji strateški sporazum o svestranoj saradnji u oblasti energetike u trenutku kad se obe suočavaju sa dosad najvećim izazovom u razvoju svojih privreda: rekordnim i nezaustavljivim rastom cena nafte. Sporazum, po obostranim ocenama, svedoči o sve većoj uzajamnoj upućenosti, tesnoj povezanosti, međuzavisnosti i komplementarnosti dve privrede, koje neki analitičari slikovito porede sa sijamskim blizancima.

Ovaj iznenadni energetski pakt, neuobičajen za dve velike sile ne samo različitih, nego i suprotstavljenih, ideologija, glavni je rezultat redovnog polugodišnjeg „Strateškog ekonomskog dijaloga” koji je, ovoga puta, održan 17. i 18. juna u Anapolisu, u američkoj državi Merilend. Delegacije su predvodili Henri Polson, američki ministar finansija, i vicepremijer Vang Ćišan, novi šef kineske trgovinske diplomatije.

„Kao dve najveće uvoznice nafte, Kina i Sjedinjene Države se suočavaju sa sličnim izazovima otkako raste potražnja za energijom – rekao je Polson, uz uvažavanje kineskog zahteva da se u pregovorima izbegava „politizacija” ekonomskih pitanja. – Težimo energetskoj bezbednosti, tako vitalnoj za našu ekonomsku bezbednost”. Vang je istakao: „Naša saradnja ima nepovratan i nezaustavljiv tok. Kina je potrebna Sjedinjenim Državama, a Sjedinjene Države su potrebne Kini”.

Detalji sporazuma nisu izneseni u javnost, ali je kineski vicepremijer ukazao je na njegove osnovne ciljeve: ekonomično korišćenje energije, uz očuvanje resursa, razvoj obnovljive energije, aktivno prilagođavanje globalnim klimatskim promenama. Kinesko-američka saradnja će se odvijati u zajedničkim istraživačkim centrima, kroz ujednačenu politiku kojom se podstiču inovacije i transfer moderne tehnologije, kroz koncept energetske bezbednosti zasnovan na uzajamnoj koristi i, najzad, kroz izgradnju kooperativnog mehanizma zasnovanog na razmeni znanja, tehničkih informacija i stručnog osoblja.

Podrazumeva se da bi ovakav sporazum omogućio kineskim kompanijama da brže i lakše dođu do moderne tehnologije za racionalnije korišćenje energije i do „čiste” tehnologije, ako se ima u vidu da je osnovni izvor energije u Kini ugalj i da je Kina odnedavno zamenila SAD na položaju „prvog svetskog zagađivača životne sredine”. Na drugoj strani, američkim investitorima se pruža prilika da u Kini ulažu u energetiku, stratešku oblast u koju strani kapital dosad nije lako prodirao, iako su Amerikanci od svih stranaca bili najangažovaniji u razvoju kineske petrolejske industrije.

Energetski sporazum će neminovno doneti i nešto što u njemu ne piše: veće uzajamne obzire prema partneru na međunarodnoj sceni u situacijama kad se dve sile nađu među potencijalnim kupcima ili investitorima koji se jagme na stranim nalazištima nafte i gasa, na Bliskom istoku, u Africi ili Latinskoj Americi. Veruje se da će one tada izbegavati konfrontaciju i da će tražiti načine za nagodbu ili zajednički nastup. Po tome će pozicija Kine u američkim očima biti povoljnija od pozicije Rusije. Kina će biti partner koji se obavezao na uvažavanje fer konkurencije, dok je Rusija rival, pod optužbama da energente koristi kao političko oružje.

Strateški ekonomski dijalog bio je povod da, mimo međuvladinog energetskog sporazuma, i razne kompanije iz obe zemlje potpišu još 71 sporazum u vrednosti od 13,6 milijardi dolara. Nove poslove su sklopili „Krajsler”, „Ford”, „Dženeral motors”, „Motorola” i još neke kompanije. Kinezi su se opredelili za kupovinu avionskih motora, telekomunikacione opreme, poluprovodnika, elektronskih komponenti i proizvoda visoke tehnologije.  

„Strateški ekonomski dijalog” imao je na dnevnom redu i neke od stalnih problema u kinesko-američkoj trgovini, sagledane u novim okolnostima.

Amerikanci, kao što je poznato, zameraju Kinezima da nemaju dovoljno otvorenu privredu, da koče uvoz američke robe na svoje veliko tržište, da u strateškim granama ograničavaju strane investitore, da veštački održavaju nizak kurs juana prema dolaru, kako bi sa svojom robom široke potrošnje bili konkurentni na zapadnom, posebno američkom, tržištu. Kinezi se, pak, žale na američki protekcionizam, kojim se postavljaju zapreke kineskim kompanijama, a posebno investitorima, na američkom tržištu, na ograničeni izvoz visoke tehnologije, osobito ako ona može da ima i vojnu primenu, i na dvostruke standarde u trgovini: ono što Amerikanci traže od drugih drugima ne daju kod svoje kuće.

Novo je da su se Kinezi usmerili na smanjenje svog ogromnog suficita u trgovini sa SAD, koji je premašio 256 milijardi dolara. Orijentišu se na kupovinu sofisticirane tehnologije, izražene u visokim stavkama – što se vidi iz najnovijih sporazuma – a Amerikancima su omogućili da lakše izvoze u Kinu. Druga je novina da je američki zahtev za revalvacijom juana u novim okolnostima, nakon pada dolara, ublažen. Kinezi imaju pokriće: zašto da revalviraju juan, kad nisu krivi za slab dolar?

Izmenilo se još nešto – o čemu se ćuti. Amerikanci su dosad govorili da kineska privreda još nije dovoljno tržišna i dovoljno liberalna, jer je pod velikim nadzorom države. Kinezi sad vide da su Amerikanci, sa svojom idealizovanom liberalnom privredom, upali u krizu, a da Kina i dalje napreduje, uprkos američkim strahovima da će se u dinamici strmoglaviti.

Ovo stanje je na učtiv, veoma kineski, način u Anapolisu izrazio Džou Sjaočuan, guverner Narodne banke Kine, kada je rekao: „U pregovorima smo bili vrlo zainteresovani i da izvučemo pouke iz sadašnje američke finansijske pometnje”.