„Dan D" se nije dogodio

Vašingtonski papir značajan je po onome što je doneo, a još više po onome što nije. U njemu je nekoliko tačaka koje su važne za Beograd, nekoliko koje idu u prilog Prištini i gro s kojima Beograd i Priština nemaju mnogo veze, ali su značajne za predlagača, odnosno za Donalda Trampa i SAD. Tako posmatrano, sporazum predstavlja priželjkivani kompromis, a upravo je to bila reč koju je predsednik Srbije najčešće ponavljao kad bi se proteklih godina pokrenulo pitanje Kosova. Mada se diktat od strane SAD nije mogao izbeći, sporazum nije napravljen po meri Prištine, niti na štetu Srbije.

O tome šta na papiru piše znaju i vrapci. Za Srbiju je najvažnije da papir ne sadrži tačku o priznanju Kosova, a upravo je to očekivala sveukupna javnost, a posebno njen opozicioni deo. Zato se bez preterivanja može reći da je izostanak najavljivanog priznanja Kosova značajna diplomatska i politička pobeda predsednika Srbije. Drugim rečima, mada očekivan, „dan D” se nije dogodio.

Od dolaska SNS-a na vlast, a posebno od trenutka kada je Aleksandar Vučić preuzeo ključnu političku ulogu, u Srbiji se mantra da su mu dani odbrojani, a „dan D” je onaj dan kada bude primoran da potpiše priznanje Kosova. Ta bajalica trebalo je da zastraši i demorališe njegove pristalice, ali je postala i temelj strategije delovanja opozicije. Upravo onako kao što je plan ravnogorskog pokreta tokom Drugog svetskog rata počivao na čekanju da se saveznici iskrcaju na jugoslovenskoj obali Jadrana, tako je politika opozicije zasnivana na očekivanju priznanja Kosova. Ta strategija počiva na nikada nedokazanoj, ali aksiomatski prihvaćenoj floskuli da je Vučićev uspon na vlast posledica obećanja zapadnim mentorima da će priznati Kosovo, pa će posledično i njegov pad nastupiti kada dug stigne na naplatu. Ako prizna Kosovo, većinski patriotski raspoloženo stanovništvo Srbije okrenuće leđa SNS-u i doći će do urušavanja te stranke i njenog predsednika. Ukoliko, iz straha od takvog razvoja događaja, odbije da ispuni obećanje, tada će strani mentori podstaći neku narandžastu revoluciju. Dakle, šta god da se dogodi – samo je jedan mogući ishod.

No, ako nas je život nečemu mogao naučiti, to je da sigurnih ishoda, a posebno sigurnih dobitaka – nema. Naprotiv, računanje na sigurne dobitke obično ostavi pogubne posledice. Evo kako to izgleda u slučaju srpske opozicije.

Pre svega, ovakvo očekivanje oslobodilo je opozicione partije potrebe da bilo šta delaju. Naprosto, bilo je dovoljno samo strpljenje da se stvari same dese. Međutim, ova luksuzna pozicija koja je za posledicu imala neaktivnost celokupne opozicije, dovela je do njene nevidljivosti. Onaj ko nije aktivan, nije ni vidljiv, pa samim tim ni politički interesantan za građane. Nakon nekoliko godina uzaludnog čekanja, shvatilo se da je neka aktivnost neophodna, ali mantra o „danu D” nije napuštena, pa je ona odredila i vrstu i način delovanja.

U tom smislu, opozicione partije su kao najvažniji cilj postavile nekritičko suprotstavljanje vlasti. Oreol koji označava duhovnu svetlost pripadnosti opoziciji zaslužili bi samo oni koji bi u svemu i u svakom trenutku bili oštro protiv. Čak i kada nisu u pitanju stavovi i politike, već činjenice svakodnevnog života koje su očigledne i ne traže tumačenje, od redovnika opozicije očekuje se da istaknu suprotno gledište, makar bilo i nerazumno. Ako vlast kaže „dan”, pripadništvo bilo kojem redu opozicije nalaže da se kaže „noć”.

Prirodno rivalstvo, međutim, nalaže borbu za prevlast u opoziciji, jer „dan D”, koji je mogao uslediti svakog časa, nije smeo zateći opozicione lidere na krivoj nozi. S obzirom na to da je uglavnom reč o iskusnim političarima koji su dugo bili na vlasti, oni znaju da je, kada nastupi „dan D”, najvažnije pitanje ko preuzima kontrolu nad ključnim polugama vlasti. To je dovelo do konstantnog trvenja u opozicionim redovima, a najvažnija posledica je bila uništavanje DS-a i stvaranje novih stranaka i saveza. Bezmalo svi bivši lideri DS-a osnovali su svoje stranke, a varljivi savezi među njima nisu zavisili od idejne bliskosti, već od odnosa prema vlasti.

Svako ko bi se usudio da predloži alternativnu političku strategiju u kojoj centralno i jedino mesto ne bi imao zavet za kontriranje i blaćenje vlasti, makar to bio i izlazak na izbore, izgubio bi oreol i bio optužen za blasfemiju, prigodno kažnjen žigosanjem i anatemisan kao konvertit.

Međutim, ni vlast nije ostala imuna na mantru o „danu D”. Pripremanje linije odbrane imalo je za posledicu preteranu kolonizaciju javnog prostora i često nepotrebno masovno bombardovanje rasturenih redova opozicije. Ogromna sila koja udara u prazno deluje nezgrapno, a mnogi od istaknutih boraca u toj bici izgledaju smešno vitlajući mačem i lupajući u klepetuše pred zamišljenim protivnicima, a ostaje je i briga da li će se junaci umoriti do časa pravog boja.

Tako je izostanak „dana D” doveo do još jedne u nizu lažnih bitaka, u kojoj su glavna pitanja bila vezana za enterijer ovalnog kabineta, što je, pre svega, sramota domaćina i, na niskim strastima zasnovana, ponižavajuća poruka iz Kremlja. Naravno, oba detalja svedoče o bahatosti moćnih, ali nemaju suštinski značaj za unutrašnju politiku. Za unutrašnje političke odnose ključno pitanje nakon izostanka „dana D” glasi: Šta ako se saveznici iskrcaju u Normandiji?

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu