Jednačina sa nepoznatom

Upravo su završeni kvalifikacioni ispiti za upis u srednje škole, a počeli komentari o težini testova, pokazanom znanju, ukupnom uspehu još jedne generacije na kraju osmogodišnjeg obaveznog školovanja. Nije malo đaka koji su se za ovakvo polaganje male mature pripremali na dodatnim privatnim časovima. Je li bilo neke pomoći od televizije, one koju obaveznom pretplatom plaćaju svi građani Srbije?

Ako je suditi, recimo, po ciklusu „Kako naučiti matematiku” – jeste. Emisije su po strukturi i sadržaju sasvim nalik školskom času: obrađuju pojedine metodske jedinice iz nastavnog plana i programa, prvo kroz objašnjenje (predavanje) voditelja (profesora), a potom kroz praktično učeničko vežbanje i izradu zadataka na tabli. Ko može emisije da odgleda i reprizno, ili da ih snimi, dobija priliku za utvrđivanje gradiva.

U pogledu učenja srpskog jezika, odnosno njegove gramatike, pravopisa, akcentuacije... ciklus „Dosije iks i oks” nije u najdirektnijoj vezi sa školskim lekcijama. Cilj je da se pojedine osobenosti, izuzeci od pravila, najčešće greške u govoru, zatim takozvane jezičke nedoumice plasiraju kroz zanimljive i vesele dramske situacije, da se problematizuju preko svakodnevnih dogodovština dva drugara (u tumačenju dvojice glumaca). I tu se, naravno, nauče važne stvari i vizuelnim dodacima, podvlačenjem, bojenjem, grafičkim naglašavanjem olakšava da se uoči i zapamti ono što treba.

Deo predmeta koji obuhvata književnost „pokriva” serija „Književna školica” koja o pojmovima, žanrovima, literarnim stilovima takođe govori kombinacijom igranih i dokumentarnih sastojaka i likova – „tajnog agenta” u lovu na čitače, bibliotekara, izdavača, pisca... A da se o pročitanom može razgovarati bez reči, znakovima, na primeru Zmaj Jovinog „Nevena” upečatljivo, živahno, opet mešanjem elemenata (poduka, intervju, filmski odlomak) pokazuje jedna od epizoda serije „Znakopis”.

Sve pomenute, kao i emisije koje se tiču drugih oblasti izučavanih u školi („Ars praktika” – likovna kultura, „Zebra, znak, semafor” – saobraćajna kultura) odlikuju se dinamično sklopljenim sadržajem, mladim i simpatičnim voditeljima, funkcionalnom upotrebom elektronske animacije, privlačnim špicama, primerenom muzikom... Imalo bi se, svakako, štošta i zameriti – kad bi bilo prilike da se ovi proizvodi Školske rubrike Redakcije dečjeg i školskog programa viđaju redovno i prate u kontinuitetu. Ali je ravno jednačini s više nepoznatih to gde, kad, kako i koliko ovih emisija izlazi na ekran. Skrajnute, nezaštićene pred naletom koječega „važnijeg”, nesigurne po mestu, prostoru i vremenu u tzv. šemi, one ne mogu da pruže ni ono što se od njih očekuje, ni da vrate ono što je u njih uloženo (a jesu umeće, mašta, zanat, o novcu da se i ne govori).

Sad kad javni servis obeležava pola veka postojanja, onaj segment njegovog programa koji mu je doneoslavu i očuvao ugled, čija vrednost nikad nije dovođena u pitanje, zaslužuje bolji tretman unutar kuće. Koga ne cene u sopstvenom domu, čemu da se nada napolju?