„Nobel" – hvala, ne!

SAD, Srbiju i Kosova kandidovaše za Nobelovu nagradu za mir zbog parafiranja sporazuma u Beloj kući. Hoće li se tačke sporazuma oživotvoriti ili ne, nije važno. Važni su interesi velikih i reklama! Zato bi naša strana trebalo da poruči predlagaču: Hvala, ali ne! Jer, kao što posumnjah, hoće li se sporazum u celini ostvariti ili ćemo ga samo mi realizovati? Šta ako Tramp ne bude izabran za predsednika u novembru? Kako će se ponašati, s obzirom na dosadašnje iskustvo, treća strana (Kosovo)?

Koja je, onda, svrha kandidature za „Nobela” ako je to izuvanje pre vode? Verovatno u tome da nas „ohrabri” na konačno potpisivanje „pravnog, opšteobavezujućeg,  sveobuhvatnog sporazuma” (gomila pleonazama). Hej, Srbijo, dobićeš „Nobela”, a to je višestruko vrednije od jednog potpisa i komada zemlje natopljenog osiromašenim uranijumom!

Odavno ta nagrada nije kao što je nekad bila. Nobel se, ni kriv ni dužan, u grobu prevrće, pogotovu kada nagrađuje „borce” za svetski mir.

Najočigledniji primer je sporazum koji su, 1973. godine, potpisali Henri Kisindžer i Le Duk To o okončanju rata u Vijetnamu. A vijetnamski rat je – upotrebiću najblaži eufemizam – ostavio za sobom polje kukuruza po kojem je pola sata sipao grad veličine kokošjeg jajeta. Stabljike su bili milioni mrtvih i ranjenih ljudi, ništa manje izbeglica iz spržene zemlje. Uz to, rat se nastavio još dve godine posle potpisivanja sporazuma. Le Duk To je, s pravom, odbio da primi nagradu. Živi bi ga stid izeo da je pristao. Kisindžer se nije pojavio na svečanom uručenju.

Elem, nije Nobelova nagrada za mir, taman i da je dobijemo, vredna ustupaka koje od Srbije očekuju. Odavno joj je ugled urušilo manipulisanje u političke svrhe.

Božidar Dragišin,
profesor jezika,
Gornji Milanovac