Evropljani puni strahova

Irsko odbijanje Lisabonskog ugovora šokiralo je mnoge evropske lidere koji sada nervozno pokušavaju da smisle kako da spasu ovaj dokument i nastave zamišljenim tempom ka efikasnijoj EU. Zvaničnici zemalja članica EU govore da su razočarani ishodom glasanja u maloj Irskoj, a poznavaoci prilika kažu da iznenađenje irskim „ne” još jednom potvrđuje da je jaz između zvaničnika i građana Evrope veoma veliki. Mnogi od njih tvrde da je Dablin morao da se seti primera Holandije, čiji su građani pre tri godine odbacili Ustav EU. Mark Bunderman, urednik Spoljnopolitičke rubrike u holandskom listu „NRC Handelsblad”, nekadašnji dopisnik ovog dnevnika iz Brisela i saradnik briselskog „EU Obzervera” objasnio je u telefonskom razgovoru za „Politiku” da glasanje Francuza i Holanđana 2005. (kada su većinski odbili Ustav EU) i nedavno izjašnjavanje Iraca o „Lisabonu” spajaju brojne dodirne tačke.

 – Kampanja za Ustav EU bila je neprofesionalna i ne baš dobro osmišljena. Lideri su rekli građanima „Ovo je ustav, za njega treba da glasate” i niko se nije potrudio da nam predoči šta taj dokument znači. Naravno, ljudi ne vole da im neko naredi šta da rade, za šta da glasaju i zato je odgovor bio „ne”. Isto se dogodilo u Irskoj – objašnjava Bunderman za naš list.

Ko je za to odgovoran?

Političari su krivi jer su podrazmevali da građani treba da slušaju lidere. Ispalo je da su Holanđani protiv EU, što u stvari nije tačno. Građani Holandije generalno podržavaju uniju, prvenstveno njeno zajedničko tržište otvoreno za holandsku trgovinu.

Šta nam to govori o odnosu građana i političke elite?

Očigledno je da politička elita i obični građani ne znaju iste stvari i nemaju iste informacije. Rezultati glasanja u Irskoj to pokazuju, jer su skoro sve stranke podržale dokument, a građani ga većinski odbacili. Irski lideri nisu naučili lekciju iz francuskog i holandskog primera, pa su iste bezrazložne bojazni i nepoznanice ponovo izašle na površinu.

Analitičari tvrde da su Irci odbacili ugovor iz Lisabona zbog strahova kojima su se rukovodili i Holanđani pre tri godine. O kojim strahovima govorimo?

Irska i Holandija spadaju u manje evropske zemlje. Građani se plaše da će Lisabonski ugovor dodatno ojačati evropske sile i umanjiti značaj nevelikih zemalja. Takođe, Holanđani se pribojavaju da će Brisel postati prejak, da će preuzeti sve konce vlasti u svoje ruke i time obezvrediti značaj holandske nacionalne politike.

I da će Holandija izgubiti identitet?

Da, jer mi smo mala zemlja u moru evropskih sila. Ljudi misle da će nas progutati neka nova zajednička država sa Briselom kao prestonicom. Ima tu i strepnje da će EU dovesti u pitanje liberalnost našeg društva, naš odnos prema lakim drogama, da će imigranti dolaziti u još većem broju i ugroziti naša radna mesta.

Države će, ipak, morati da se odreknu jednog dela suvereniteta, zar ne?

EU ima za cilj da uz pomoć Lisabonskog ugovora bude efikasnija, i to onda znači da je delimično odricanje od nacionalnog suvereniteta neizbežno. Ukida se odlučivanje konsenzusom i uvodi većinsko odlučivanje, kao i stalna funkcija predsednika. Takođe se briše pravo veta u mnogim stvarima. Ipak, veoma je teško dokazati da će „Lisabon” ugroziti nečiji identitet. Neki Holanđani se, na primer, pitaju hoće li naša kraljevska porodica ostati na prestolu. To je naravno glupost, u osnovi iracionalni strah jer se ni odbačeni ustav, a ni Lisabonski ugovor ne bave dinastijama i sličnim stvarima.

Da li su baš sva nezadovoljstva Evropljana samo stvar neobaveštenosti?

Ne, naravno, ima tu i stvarnih problema. Holanđani smatraju da oni najviše od svih članica izdvajaju za evropski budžet. Običan građanin Holandije se preračunava i shvata da on finansira EU mnogo više od drugih i pita se dokle će to da traje.

I tu se ne završava lista stvari koje izazivaju otpor...

Pa da, jer su takozvani stari Evropljani uzrujani, imaju utisak da EU prebrzo ide napred, da grabi prevelikim koracima. Pitaju se „Zar je ovo projekat koji smo podržali?”. Imaju utisak da Evropa nije ono što je bila i kakvom je poznaju.

Da li to znači da su navikli da žive u „staroj Evropi” koja je sada ugrožena?

Mislim da je tako. Osećaj građana ovog dela Evrope da se EU širi munjevitim tempom ne može tek tako da nestane. Uzmimo, na primer, Rumuniju i Bugarsku. Nisam baš siguran da su zapadni Evropljani presrećni zbog njihovog članstva. Imaju utisak da ove zemlje nisu dorasle tome da im se pridruže, Bugarska pre svih, gde cvetaju kriminal i korupcija.

Kako to utiče na srpske izglede da se priključi EU?

Ulazak Srbije u uniju neće biti tako lak posao kao što je bio slučaj sa, recimo, Poljskom. „Stara Evropa” je sada još više oprezna prema potencijalnim članicama, veoma skeptična prema proširenju. Morate da nas ubedite da ste spremni.