Uzeli pare, a neće da glasaju za evropski ustav

Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Pariza
 Francuski odnos prema Evropskoj uniji je ambivalentan. Francuska je, uz Nemačku, osnivač i glavni motor porodice evropskih zemalja, u kojoj vidi i prostor za ponovno snaženje svog uticaja na međunarodnoj sceni. Ona je, često, i jedan od njenih najoštrijih kritičara.
Francuska je od zemlje sa najvećim rezervama prema Ustavu EU za tri godine postala zemlja koja najviše gura Lisabonski ugovor da bi se izašlo iz
ćorsokaka za koji je najzaslužnija, pošto je prva odbila prethodnu verziju evropskog ustava na referendumu 2005. godine.

EU je potom iz institucionalne blokade pokušao da izvuče sadašnji francuski predsednik, Nikola Sarkozi, predlažući „mini-ugovor” ili „pojednostavljeni ugovor” koji je prerastao u Lisabonski ugovor, koji se ispostavio duži i komplikovaniji za razumevanje od verzije koju je ponudio
autor prvobitnog nacrta evropskog ustava, bivši predsednik Valeri Žiskar d’Esten.

Upravo su francuski političari, međutim, naoružali protivnike Lisabonskog ugovora na referendumu u Irskoj. Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova koji voli da daje savete drugim zemljama kako da glasaju, pokušao je to i ovog puta, komentarišući uoči irskog referenduma da bi „bilo vrlo neprijatno ukoliko ne bismo mogli da računamo na Irce, koji su mnogo računali na evropski novac”. Ova izjava je u irskoj štampi naišla na izlive gneva, a Enda Keni, šef glavne opozicione partije koji se zalagao za Lisabonski ugovor, izjavio je da su „irski glasači sami u stanju da izaberu”. Prema jednoj anketi „Ajriš tajmsa”, 17 odsto onih koji su se izjasnili da će glasati protiv Lisabonskog ugovora izneli su kao glavni razlog to što „ne vole da im se govori šta da rade”.

Heroj irskog „ne” je, paradoksalno, bio Žiskar d’Esten, predsednik Konvencije za budućnost EU. Njegova kritika mini-ugovora iz 2007. godine,
koji je, po njemu, predstavljao oskrnavljenu varijantu njegovog nacrta ustava, bila je na stotinama hiljada letaka koje su po Irskoj delili protivnici Lisabonskog ugovora na referendumu.

Jedna od  njegovih glavnih zamerki je da je tekst Lisabonskog ugovora od 350
stranica amandmana, u kojima se neprestano upućuje na prethodne sporazume
iz Rima i Mastrihta, nerazumljiv za prosečnog Evropljanina. D’Esten je
izjavio na francuskoj televiziji da je irsko „ne” upozorenje koje bi moglo
da dovede do pozitivnog rezultata, ukoliko bude pravilno interpretirano. To bi, prema njemu, moglo da vodi ka „povratku na demokratske izvore od kojih se Evropa udaljila od devedesetih godina, što znači da konsultujemo javno mnjenje i odlučujemo u skladu sa njim”.
Pored nerazumljivosti teksta, D’Esten je 2007. godine kritikovao i slabljenje „evropske inspiracije” u mini-ugovoru, odnosno odustajanja od simbola EU, zastave, himne i devize, pod pritiskom Velike Britanije i skandinavskih zemalja.

Ovi simboli ubačeni su u aneks Lisabonskog ugovora, koji, međutim, do sada još nisu potpisale sve članice, među kojima i Francuska, koja se tako ponovo našla u grupi evroskeptika.

Pitanje simbola se odnosi na jedan od ključnih problema u vezi sa donošenjem evropskog ustava – pitanje suvereniteta i identiteta nacija u budućoj političkoj tvorevini. Ovo pitanje bilo je jedno od centralnih i na irskom referendumu kao i na referendumu u Francuskoj pre tri godine.

Bez obzira koliko pokušavali da umanje značaj irskog „ne”, svima u Evropi je jasno da nije samo u pitanju četiri miliona Iraca koji remete harmoniju, već da bi tako glasali, da im nije uskraćeno pravo referenduma, i mnogi drugi evropski građani. Nepoverenje Evropljana u dosadašnje institucije i veliki rascep između političke elite i građana nije ništa manji nego pre tri godine, kada su na to upozorili francuski i holandski birači.
Razlozi za nezadovoljstvo su mnogobrojni – strah od ekonomske neizvesnosti,
koji povećava uverenje da je uvođenje evra dovelo do pada životnog standarda, gubitak suvereniteta nacionalnih vlada i nametanje odluka iz Brisela, nedostatak sluha za probleme građana, otvaranje ka novim zemljama.

Veliki broj Evropljana smatra da je i proširenje na 10 istočnoevropskih zemalja već bilo previše. Suočeni sa galopirajućom mondijalizacijom, oni veruju da ih Evropa, osnovana da ih štiti, zapravo ugrožava.
Pored razloga koji su specifični za pojedine zemlje, poput želje Iraca za vojnom neutralnošću ili francuskog straha od neoliberalnog tržišnog
modela, oličenom u čuvenom „poljskom vodoinstalateru” koji sa pet puta
manjom zaradom osvaja srca francuskih domaćica, zajednički imenitelj
evroskeptika je što veruju da sadašnje evropske institucije nisu
demokratske. Veliki broj Evropljana vidi, naime, konstrukciju Evropske unije kao tehnokratsku i antisocijalnu.
„Veličanstveni ideal” Evrope je u „socijalnom kvaru već godinama”,
smatra gradonačelnik Pariza Bertran Delanoe, iz redova socijalista, dok je
za Segolen Rojal, predsedničkog kandidata Socijalističke stranke na
prošlogodišnjim izborima, Evropa „nedovoljno humana”.
Iako u Jelisejskoj palati, predsedničkoj rezidenciji, kažu da irski referendum neće poremetiti prioritete koje je Francuska odredila za vreme
svog mandata na čelu EU, koji počinje za desetak dana, neuspeh Lisabonskog
ugovora otežava zadatak Sarkoziju, koji želi da se predstavi kao lider EU.
Za njegove protivnike iz redova socijalista, irsko „ne” je uticalo da izgubi
dosta kredibiliteta na evropskoj sceni.

--------------------------------------

 Prosvećeni apsolutizam

 Bivši francuski ministar odbrane i unutrašnjih poslova, Žan-Pjer Ševenman, jedan od glavnih protivnika Lisabonskog ugovora i pravca u kome se odvija evropska izgradnja, objasnio je u razgovoru za „Politiku” da funkcionisanje EU vidi kao neku vrstu prosvećenog despotizma.
Kao i mnogi njegovi sunarodnici, i on smatra da Evropski parlament nije izraz zajedničke evropske volje, „jer bi to značilo da postoji jedinstvena
evropska nacija”, već forum u kome se sreću izabrani predstavnici jednog
broja naroda, „fantomski parlament” koji nema nikakav legitimitet.
Bivši francuski ministar, koji je danas počasni predsednik partije
„Republikanski i građanski pokret”, ocenjuje da Evropska komisija, Evropska centralna banka, Evropski sud pravde imaju ultratehnokratski mehanizam odlučivanja jer ne polažu račune predstavnicima koje je narod izabrao.
Za kritičare evropskih institucija Evropski parlament je potpuno nesposoban da odredi smernice evropske politike, a štetnost toga se vidi kada je reč o konkurenciji, privrednoj razmeni na svetskom tržištu i monetarnoj politici EU.
„Imamo Evropu koja nije zaštitnička, koja nije prepreka liberalnoj
mondijalizaciji”, smatra Ševenman i dodaje da na Evropu „ne treba gledati kao na lažni raj”.
„To je, u stvarnosti, zona niskog ekonomskog pritiska, u kojoj je rast slab,
nezaposlenost visoka i koja se ne štiti u međunarodnim pregovorima”,
smatra bivši ministar, koji sebe opisuje kao „pragmatičnog Evropljanina”,
koji „ne veruje” u to da „Evropa može da postoji nezavisno od nacija”.
„Ja sam za Evropu nacija, nisam antievropljanin”, kaže on.

------------------------------------------------------------

 Odbrana od „divlje mondijalizacije”

 Bivši ministar spoljnih poslova, Iber Vedrin, smatra da prioritet
dvadeset sedmorice treba da bude pronalaženje mehanizma odbrane Evropljana od divlje mondijalizacije.
EU, prema Vedrinu, treba da odredi pravila zajedničke politike koja se
odnosi na energiju, životnu sredinu i istraživanja u oblasti nauke i
tehnologije, da pruži predloge za uređenje finansijskog sistema i reformu
međunarodnih institucija (Svetske ekonomske organizacije, Međunarodnog
monetarnog fonda, Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj), kao i
dugoročnu strategiju prema zemljama u razvoju.
Ova politika EU mora da bude precizno objašnjena i da se vidi, upozorava
Vedrin, koga je Sarkozi po stupanju na predsedničku funkciju prošle godine angažovao da izradi dokument o glavnim smernicama francuske spoljne politike.
„Sve ovo može i mora da bude sprovedeno bez čekanja na neki bolji ugovor”,
poručio je prošle nedelje u autorskom tekstu u „Mondu”.