Penzionerska formula s felerom

Penzije će od 1. januara, u skladu sa švajcarskom formulom, biti veće za oko šest odsto, poručuju iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, prenosi „Politika” od 12. septembra. Biće, kažu, veće od prosečne penzije iz 2012. godine za 30,9 odsto, a one manje, do 20.000 dinara, za 37,5 odsto.

Da podsetimo, penzije se, primenom švajcarske formule, jedanput godišnje uvećavaju za 50 odsto rasta prosečnih plata i 50 odsto inflacije. Na primer, ako plate nominalno porastu za devet odsto, uz inflaciju od tri odsto, penzije se povećavaju za šest odsto (4,5 odsto po osnovu rasta plata i 1,5 odsto po osnovu inflacije). Primenom ove formule prosečna penzija, u tom slučaju, pada u odnosu na prosečnu platu, baš kao i u periodu od 2012. do 2019. godine, kad je prosečna penzija pala sa 55 na 48 odsto prosečne plate. Da je formula s felerom, uočio je i predsednik republike, pa je krajem 2019. godine najavio korekciju te formule i pre njene primene (primenjuje se od 1. januara 2020), kako bi se sprečilo dalje urušavanje penzija i obećao prosečnu penziju na kraju 2025. godine od 430 do 440 evra, a plate od 900 evra.

Glavnina rasta od šest odsto je po osnovu rasta plata, koje su zvanično rasle znatno više nego inflacija. E sad, pitaće neko, kako su toliko rasle kad je u prvih šest meseci ove godine, razumljivo, izostao rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) i bezmalo pola privrede nije fukcionisalo u drugom tromesečju ove godine. Jasno je. Pogurale su ih plate u javnom sektoru, podizane po principu gašenja požara – juče prosveti, danas zdravstvu, sutra nekom trećem – bez sistema i nezavisno od bilansnih mogućnosti.

Penzije treba da rastu koliko i plate, jer su na osnovu njih i stečene, ali kada i plate, naročito u javnom sektoru, budu rasle u skladu sa zarađenim, odnosno u skladu s rastom BDP-a. Međutim, to pravilo kod nas ne važi. Uostalom, ni rast budžetskih prihoda nije u skladu s rastom BDP-a. U periodu od 2014. do 2019. budžetski prihodi su nominalno porasli za 44,7 odsto, a BDP za 28,4 odsto. Dakle znatno više, zahvaljujući delom efikasnijoj naplati budžetskih prihoda, a prvenstveno rastu prihoda od PDV-a i akciza obračunatih na uvećani uvoz, zbog koga je spoljnotrgovinski robni deficit u 2019. godini iznosio 6,3 milijarde evra. To se nastavlja i u ovoj godini. A to znači da mi nismo iz budžetskog deficita stigli do suficita budžeta smanjenjem plata i penzija, već, prvenstveno, višim rastom budžetskih prihoda od rasta BDP-a kao njihove osnove.

Ali dobro, rast penzija od šest odsto neće dodatno urušiti bilanse, jer to povećanje je u masi upola manje od više od 600 miliona evra potrošenih na besmislenu isplatu 100 evra svim punoletnim građanima. Istovremeno s najavom povećanja penzija, ministar finansija najavljuje rebalans budžeta u septembru ili oktobru i tada ćemo, reče, „videti da li polako izlazimo iz krize”. Zaista, malo čudno razmišljanje. Rebalans je izvestan, samo je neizvesno u kojem smeru. Nažalost, to nije teško proceniti.

Bilansi države posle dejstva korone delovaće veoma ograničavajuće. Godinu ćemo zasigurno završiti s deficitom budžeta većim od 3,5 milijardi evra i javnim dugom od blizu 29 milijardi evra. Sa rastom javnog duga rastu i rashodi budžeta po osnovu kamata na javni dug. Normalno je očekivati, čak i pri nepromenjenoj ostaloj budžetskoj potrošnji, dalji značajan deficit budžeta i bez neohodnog rasta kapitalnih ulaganja.

Ni sa deficitom tekućeg računa platnog bilansa ne stojimo bolje. U poslednje tri godine je utrostručen, a rašće i dalje zbog stagnacije izvoza, rasta odliva deviza po osnovu dividendi iz dobiti firmi u stranom vlasništvu i kamata na ino kredite i smanjenja priliva doznaka iz inostranstva. Smanjiće se, izvesno je, i priliv deviza po osnovu stranih direktnih investicija, te otvoriti problem pokrića deficita tekućeg računa i novog zaduživanja po tom osnovu.

Zato bi se, bar u narednoj godini, trebalo uzdržati od povećanja plata u javnom sektoru i penzija i usredsrediti na izlazak iz krize. A izlaz je u novom razvojnom modelu sa jasnim razvojnim prioritetima, uređenom sistemu i većem osloncu na sopstvene resurse. Upravo suprotno sadašnjem stanju stvari. Mora se sistemski i merama tekuće politike podsticati štednja kao osnova za nove domaće investicije, a razvojne podsticaje, uključiv i subvencije, usmeriti na poboljšanje kvaliteta zapošljavanja i veću primenu znanja i inovacija, što je put za smanjenje odliva školovanog kadra. Treba urediti sistem plata u javnom sektoru, a politikom poreza i doprinosa omogućiti veće neto zarade u privatnom sektoru. To je, inače, posao „države koja misli”, kako skoro reče g. Nebojša Katić, kolumnista „Politike”.

Ekonomista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista