​Igre

Vaspitanje dece nije jednostan posao, a ishod je neizvestan. Jer ako vaš potomak postane sjajan mladi čovek, onda su za to zaslužni geni, uslovi u kojima je rastao (dobri ili loši), nastavnici... Ako nije ponos i dika, krivi su roditelji koji nisu umeli da ga usmere.

E sad dolazimo do televizije koja roditeljima ni malo ne pomaže. Pri tom nije reč o nepostojećem obrazovnom programu, nego onom koji bismo mogli nazvati sporednim a koji se urezuje u svest. Na primer, reklama za mlečni napitak koji je očigledno toliko ukusan da se majka „igra” sa detetom tako što ga nagovori da zatvori oči, dok mu ona krade napitak koji pije u velikim gutljajima. I dok naivni mališan pita „Mogu li sada da otvorim oči“ brižna mama se trudi da iskapi sve do dna.

Čudna čuda, jedna reklama više ili manje. Uostalo, većina su agresivne n neinventivne.

Da ne zaboravimo decu koja će zaključiti da je otimanje i varanje u redu. Ako može mama, zašto ono ne ne bi drugaru u školi ili na igralištu uzeo nešto što mu se dopada. Jer, otimanje je ok, poruka je sa televizije.

Korona nam je izmenila živote i podelila svet na  preplašene do anksioznosti ili deprsivne i one druge, nonšalantne koji prkose bolesti, maskama, oprezu, fizičkoj distanci... Od marta pa na ovamo (kad je počela nova školska godina) televizije se nisu potrudile da najmlađim gledaocima na tačan i razumljiv način objasne šta znači korona i kako treba da se ponašaju. Ne da ih uplaše nego da im na zabavan način pomognu da se snađu u ozbiljnoj situaciji. To je moglo biti u formi animiranih spotova, ili sa glumcima dečjih pozorišta... Bilo šta. Ali su televizije  odlučile da ne urade ništa. I prepustile sve roditeljima, nastavnicima i vaspitačima.

Serija „Igra  sudbine” (Prva TV u 21.15) beleži ogromnu gledanost i u svom terminu okuplja više gledalaca nego   ostale televizije zajedno. Kako i ne bi, matrica je kolumbijska telenovela, tako da i mama nije mama, tata nije tata, a ni tetka nije tetka, a glumci naši... Scenario je prilagodio Žarko Jokanović.

Svedoci smo da se i u visobudžetnim američkim filmovima i serijama provuku nelogičnosti: glavni junaci uvek nađu parking mesto u sred Njujorka, imaju kovanicu za telefonsku govornicu koja je u funkciji, kad se desi nesreća iako svi imaju mobilne telefone obavezno neko  dovikne „zovite 911“ kao da to ne može i sam da učini...

U prošlonedeljnoj epizodi „Igre sudbine” u prepirci Lile i Donke, ova druga pada ko pokošena, uleću specijalci u punoj opremi i primećuju da je Donka ranjena i hapse Aleksu   koga nešto kasnije inspektor u policiji optužuje za ubistvo a tek potom primećuju da je pištolj  – plastičan. Takve nelogičnosti bi trebalo da je neko primetio pre ili u toku snimanja.