Dobro je ponekad pobeći iz ovog našeg sveta

Posle šest meseci odsustva sa scene, sjajno je doći na Bitef i igrati pred publikom koja je u istom prostoru kao i ja, rekao nam je ovih dana Simon Sen, vizuelni umetnik iz Ženeve, čija je predstava „Biti Arijela F” izvedena u okviru ovogodišnjeg  Bitef-Prologa, specijalnog festivalskog izdanja koje je održano u Bitef teatru pod sloganom „Na ivici budućnosti”. Reč je o svojevrsnoj najavi spojenog izdanja 54. i 55. Bitefa najavljenog za 2021. godinu.

– Dok je na snazi bila zabrana kretanja, izvodio sam predstavu „Biti Arijela F” posredstvom interneta. Budući da ovaj projekat pokreće pitanja virtuelne prezentacije ljudskog tela, to je bio način da se i gledaoci postave u poziciju virtuelnosti. Ipak, ono što mi nedostaje iz „analognog pozorišta” jeste magija direktnog kontakta sa publikom – priča Simon Sen.

Iskustvo Simona Sena počinje kupovinom digitalne replike ženskog tela putem interneta. Posle toga, on kreće u potragu za ženom čije telo „virtuelno” nastanjuje. Sa scene prenosi publici svoje uznemirujuće iskustvo. U ovoj predstavi-predavanju koje funkcioniše i kao demonstracija i kao ispovest, Simon Sen dokazuje da virtuelni i realni svet nisu uvek međusobno suprotstavljeni, otkrivajući neočekivane veze između tehnologije, reprezentacije, roda i zakona. O tome kakvo iskustvo prenosi publici, naš sagovornik kaže:

– Na jednom internet sajtu sam kupio virtuelni 3D-sken stvarne žene kao i komplet opreme za virtuelnu realnost, uključujući i senzore koji se koriste u video-igrama. Rasporedio sam ih po telu, stavio slušalice i „pretvorio se” u tu devojku. Podignem ruke, pogledam ih: to su njene ruke. Pogledam naniže i moj um zaista pomisli da imam telo žene. Odmah sam osetio da mi to žensko telo pristaje i da mislim da izgledam predivno. To je bio fantastičan osećaj.

Posle tog iznenađujućeg iskustva Simon Sen je, kao što kaže, potražio tu ženu na društvenim mrežama. Stupio je s njom u kontakt i predložio da se sretnu.

– Arijela je prihvatila. Posetio sam je u Engleskoj i snimio naš razgovor. Taj me je susret uznemirio, te sam otišao kod psihologa da se raspitam o pitanjima identiteta u vezi sa percepcijom sopstvenog tela. „Snepčet dismorfija”, želja da se sopstveno telo podvrgne hirurškoj transformaciji kako bi ličilo na selfije provučene kroz filtere, danas je prepoznato kao kliničko stanje. Raspitao sam se i kod advokata o pravnim pitanjima u vezi sa upotrebom ovog digitalnog tela. Istovremeno, nastavio sam komunikaciju sa Arijelom. Razgovarali smo o tome šta sve njeno telo može. Navela me je da činim stvari koje nikada ne bih radio bez tog novog tela koje je, na neki način, postalo i moje, priča umetnik i objašnjava kako je istrajavao na ovom ostvarenju:

– Proces je bio prilično pravolinijski. U početku nisam imao nameru da to iskustvo pretočim u pozorišni projekat. Kada sam sve prepričao prijateljima, shvatio sam da na taj način mogu iznova da osetim uzbuđenje kao kada sam prvi put ušao u Arijelinu kožu. I pri samoj pomisli na sve to, srce krene da mi lupa, pa možete zamisliti kako se osećam kad to delim sa 50 ljudi u pozorištu.

Rad Simona Sena na prvi pogled ostavlja utisak da je reč o društveno angažovanom umetniku koji diže glas protiv jednog vida nepravde. Međutim, njegov rad otkriva nešto dvosmisleniji pristup. Kako gleda na svetske pozorišne tokove, odnosno kako iz njegove perspektive izgleda naša stvarnost?

– Kod virtuelne realnosti mi se sviđa i to što u nju ne možeš da poneseš telefon i proveravaš vesti ili društvene mreže. U potpuno si paralelnom univerzumu koji ima svoja pravila. Dobro je osećanje ponekad pobeći iz ovog našeg sveta – kaže umetnik.