„Venecuelanski recept" za Belorusiju

U nadmetanju s Kremljom za političku dušu Belorusije Brisel je podigao ulog. Evropski parlament je u neobavezujućoj rezoluciji proglasio opozicioni „Koordinacioni savet” za privremenog predstavnika vlasti, a poljski premijer obećao je milijardu evra evropske pomoći beloruskom narodu. Sprovodi li se to u doskora „slovenskoj Švajcarskoj” scenario iz Venecuele?

Ali taj latinoamerički recept za svrgavanje „poslednjeg evropskog diktatora” pokazao je i manjkavost. Prošlo je više od godinu i po otkako je Zapad priznao Huana Gvaida za predsednika, a Nikolas Maduro još stoluje u Karakasu. Uprkos sve jačem pritisku, teško da će Aleksandar Lukašenko tako lako i brzo otići s vlasti. Pogotovo sada, kada je zatvorio granicu s Poljskom i Litvanijom i stavio vojsku u pripravnost.

Samoproglašena nacionalna liderka Svetlana Tihanovska već se uživela u ulogu Lukašenkovog naslednika. Posle posete Poljskoj, u ponedeljak putuje u Brisel, gde će se u organizaciji šefa evropske diplomatije Đuzepa Borelja sastati s ministrima spoljnih poslova 27 članica EU. Možda će Tihanovska prvo pitati briselske čelnike zašto se kasni s gromoglasno najavljenim sankcijama režimu u Minsku.

Jedan briselski zvaničnik za Rojters otkriva da je EU postala žrtva unutrašnjeg politikantstva, jer još nema konsenzusa o tom pitanju. EU je još pre tri nedelje obećala uvođenje sankcija zbog krađe na izborima i kršenja ljudskih prava pritvaranjem više hiljada demonstranata, ali je u međuvremenu čitava stvar zapela zbog Kipra, što urušava kredibilitet evrobloka. Nikozija je uslovila podršku sankcijama Belorusiji, tražeći zauzvrat da EU slične mere preduzme prema Turskoj, koja je podigla tenzije u istočnom Mediteranu. Nezadovoljna ovakvim „neprincipijelnim blokiranjem” jedne od najmanjih članica EU, šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zatražila je u obraćanju Evropskom parlamentu da unija ubuduće ključne odluke, uključujući i sankcije, donosi kvalifikovanom većinom, a ne konsenzusom.

Kao odgovor na rusku pozajmicu od milijardu i po dolara Lukašenkovom režimu, koja bi trebalo da popuni rupe u državnoj kasi, Poljska zagovara evropski „Maršalov plan” za stabilizovanje stanja u Belorusiji. Posle razgovora s litvanskim premijerom Saulijusom Skvernelisom predsednik poljske vlade Mateuš Moravjecki traži da EU obezbedi milijardu evra pomoći Belorusiji. Ovaj predlog podržavaju zemlje Višegradske grupe i Moravjecki planira da ga promoviše na sledećem samitu EU, planiranom za 24. i 25. septembar. U pomoć bi trebalo da priskoči i MMF, kako bi se poduprla beloruska valuta, stabilizovala ekonomija i omogućilo Minsku da se i dalje zadužuje u inostranstvu. Poljski mediji pišu da je uslov da ova evropska pomoć bude odobrena da Lukašenko omogući nove slobodne predsedničke izbore.

Proglašavajući opozicioni „Koordinacioni savet” za „privremenog predstavnika naroda”, Evropski parlament je obnovio poziv za organizovanje novih, slobodnih i fer izbora pod međunarodnim nadzorom, koje bi sprovela Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a.

Ali, Lukašenko, koji je u Sočiju Putinu obećao ustavnu reformu, koja implicitno podrazumeva i nove izbore jednog dana, neće ni da čuje za rezoluciju Evropskog parlamenta. Beloruski predsednik, koji je 9. avgusta osvojio šesti mandat, zbog čega su izbili protesti, tvrdi i dalje da su izbori bili legitimni.

„Mogu da se zakunem. Nije bilo laži tokom izbora, nemoguće je namestiti 80 odsto glasova”, poručio je Lukašenko, koji je, kako piše „Moskou tajms”, svog najmlađeg sina Nikolaja, koga odavno priprema za političkog naslednika, za svaki slučaj prebacio na školovanje u Moskvu.

Artjom Šrajbman u svojoj analizi za moskovski Karnegi centar piše da bi za Rusiju idealan scenario bio kad bi Lukašenko sam, bez krvoprolića, uspeo da stabilizuje situaciju u zemlji, koja bi kasnije omogućila glatku tranziciju vlasti. Ali, stvari se ubrzavaju i pitanje je koliko je to izvodljivo.

Vežbe NATO-a na zapadnim granicama Belorusije Lukašenko je iskoristio da mobiliše vojsku i zatvori granice prema Litvaniji i Poljskoj, zemljama iz kojih se koordinišu podrška opoziciji i promena vlasti u Minsku.

Zapad se ne obazire na upozorenja čoveka koji 26 godina vlada Belorusijom: „Ne želim da moja zemlja ratuje. Štaviše, ne želim da se Belorusija i Poljska i Litvanija pretvore u bojno polje.”

Rusiji nikako ne odgovara da bude uvučena u eventualni unutrašnji sukob u Belorusiji, kao što se to desilo u Ukrajini. Da bi Lukašenko izdržao unutrašnja previranja i spoljne pritiske, mora da se oslanja na velikog istočnog suseda. Ali, kako što zaključuje Artjom Šrajbman, beloruski režim, za koji je izgledalo da će kao zrela kruška sam pasti u krilo Moskve, pretvara se u „toksični dobitak”, kojeg se nije tako lako rešiti.