Zločin na Koranskom mostu

Od svih krivičnih dela koja poznaje savremeno društvo, jedino krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju. Postupci za ratne zločine u pravilu, kako pred domaćim, tako i pred međunarodnim sudovima, dugo i traju. Rekorder po trajanju takvog krivičnog postupka, koliko je meni poznato, jeste onaj za zločin na Koranskom mostu, koji je trajao pune 23 godine, dok su postupci za naknadu štete proistekli iz tog krivičnog postupka još u toku.

O kakvom je zločinu reč?

Dana 21. septembra 1991. godine pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Zbora narodne garde RH, ispred mosta na reci Korani u Karlovcu, zaustavili su dva vojna kamiona u kojima su se iz kasarne „Mekušje” u kasarnu „Logorište” prevozili pripadnici aktivnog i rezervnog sastava JNA, koji su, nakon pregovora i obećanja hrvatske strane da će biti pušteni, odložili oružje.

Odmah po predaji, jedna grupa aktivnih pripadnika JNA odvezena je u Karlovac u prostorije policije, a druga grupa, od 17 rezervista sa Korduna, sprovođena je pešice preko Koranskog mosta. Čim su stupili na most, pojavili su se uniformisani ljudi s fantomkama na glavama i počeli „krvavi pir” nad rezervistima u kojem su trinaestorica likvidirana: Jovan Sipić (25), Božo Kozlina (27), Nebojša Popović (24), Milić Savić (41), Milenko Lukač (32), Nikola Babić (43), Slobodan Milovanović (25), Svetozar Gojković (32), Miloš Srdić (43), Zoran Komadina (27), Mile Babić (42), Vaso Bižić (36) i Mile Peurača (27). Svi su bili iz Krnjaka i okolnih sela, jedino je Mile Babić bio aktivni podoficir JNA, koji je dobrovoljno ostao s rezervistima.

Nebojša Jasnić, preživeli rezervista, pred istražnim sudijom Okružnog suda u Glini, 10. oktobra 1994. godine, o događaju na mostu iskazuje: „Dok smo ležali na zemlji, jedan zengista počeo je da tuče Zorana Komadinu puškomitraljezom po celom telu, od kojih udaraca je jaukao. Tad se umešao aktivni zastavnik Mile Babić i rekao da na to nemaju pravo, nakon čega je i njega počeo ta tuče na isti način. U jednom trenutku video sam da je taj zengista nožem zaklao Zorana Komadinu i zastavnika Milu Babića, onako dok su ležali potrbuške. Tada je taj isti zengista povikao ’četnici, dižite se i okrenite se’. Kad smo se podigli počeo je puškomitraljezom rafalno pucati po nama. Vidio sam momenat kada se moji saborci zakreću i onda sam, ne razmišljajući, skočio u dubinu. Sa visine od oko 15 metara pao sam na kopno i tu sam se polomio. Ali sam odmah i poskočio i zaronio u vodu i zavukao se pod obalu. Odozgo sa mosta pucali sa prema meni, ali me nijedan metak nije pogodio.”

Pored Jasnića, sa mosta su skočili i Duško Mrkić, Mile Peurača i Branko Mađarac. Po Mrkićevom svedočenju u gorepomenutom predmetu, on i Peurača su doskočili na obalu s peskom. Pre ili u toku skoka obojica su ranjena – njega je metak pogodio u stomak, a Peuraču u nogu. Prilikom pada dodatno su se polomili. Već je bio mrak, pa su se prepoznali po jaucima. Otpuzali su do vode. Peurača nije mogao da trpi bolove pa je zaronio u vodu i „živ se utopio”. Jasnić, Mrkić i Mađarac uspeli su da se spasu, nezavisno jedan od drugog.

Preživeo je i Svetozar Šarac. Evo i njegovog iskaza: „Dobio sam metak u pluća i izgubio svest. Osvestio sam se u toku noći i video da se nalazim na kraju mosta, u gomili mrtvih. Niko nije bio od zengovaca. Nalazili smo se na parkiralištu nedaleko od ribarske kolibe, a to je ispred mosta, gde smo pre bili dovedeni i gde smo ležali potrbuške i gde su bili zaklani Sipić Jovan i Bižić Vaso. Kako je naš kamion TAM 150 bio u blizini na 2–3 metra, došao sam do njega i ušao u kabinu. Tu sam ostao do jutra. Ujutro su došla petorica zengovaca policijskim autom. Iščupali su me iz kabine napolje. Ležao sam na zemlji, a oni su bili oko mene. Jedan od njih me kundakom puške udario po glavi i izbio mi oko – lijevo.”

Za ovaj zločin je pred hrvatskim pravosuđem u maju 1992. započeo krivični progon karlovačkog specijalca Mihajla Miše Hrastova, a završio se u maju 2015, presudom Vrhovnog suda, kojom je osuđen na četiri godine zatvora zbog krivičnog dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava – protivpravnim ubijanjem i ranjavanjem neprijatelja. Hrvatsko pravosuđe se u te 23 godine „proslavilo” s ukupno sedam presuda (prvostepeni sudovi su ga oslobađali, a drugostepeni ukidali takve presude) istom čoveku za isto krivično delo, da bi ga na kraju ipak proglasilo zločincem, paralelno od njega praveći heroja i žrtvu.

Iako izvedeni dokazi ukazuju da je u likvidaciji rezervnog sastava JNA, u to vreme jedine legitimne i regularne vojske u državi SFRJ, u čijem sastavu je formalnopravno još bila i Hrvatska, učestvovalo više lica, koja su dobijala naredbe iz karlovačkog Kriznog štaba, hrvatsko pravosuđe nikog drugog, osim spomenutog Hrastova, još nije procesuiralo, a mala je verovatnoća da će to učiniti i u budućnosti.

Ovaj događaj se u hrvatskoj javnosti opravdavao ubistvom trojice hrvatskih policajaca kod Budačke Rijeke u avgustu 1991. godine, za šta je sud u Karlovcu još 1999. u odsustvu osudio trojicu kordunaških Srba na maksimalne kazne od po dvadeset godina zatvora.

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas”