Filmski praznik u gradu pod maskama

San Sebastijan – „Nadam se da ćete voleti ovaj film barem onoliko koliko smo voleli da živimo i da ga snimamo u San Sebastijanu”, obratio se ovako publici putem video-linka iz jednog njujorškog parka legendarni filmski autor Vudi Alen u večeri otvaranja 68. međunarodnog festivala San Sebastijan. Drugog iz A kategorije koji se u svom pravom, fizičkom obliku održava u ovo doba korone.

Novim Alenovim filmom – „Rifkin festival”, još jednim iz takozvanog serijala o gradovima (ovaj je i snimljen u San Sebastijanu) – otvoren je veliki filmski praznik, na radost publike i filmskih stvaralaca. Film mora da živi i mora da se doživi onako kako jedino ima punog i pravog smisla – u dvoranama i bioskopima, pred publikom i njenim reakcijama i interakcijama u mraku ispred velikog ekrana. U zajedništvu koje nema cenu.

A gde je u doba korone zajedništvo, postoji i ogroman rizik. U samom San Sebastijanu, biseru Baskije, on je sveden na minimum. Nošenje maski obavezno je i na otvorenom prostoru (na ulici, po parkovima, čak i na plažama sve do ulaska u vodu), u svakom trenutku i bez obzira na to što i na stotinu metara od vas nema baš nikoga. I ova obaveza se poštuje s puno ozbiljnosti, samosvesti i svesti o opštem dobru. Cela Španija je prošla s ogromnim posledicama u onom „prvom piku” korone i sada više šale nema. Korona je tu, nevidljiva i podmukla, ali je i festival preuzeo sve mere zaštite. U dvorane se ne ulazi niti izlazi bez dezinfekcije ruku, sedišta su obeležena tako da se poštuje propisana distanca između gledalaca s maskama na licu. Deluje da smo svi bezbedni...

Naravno da su ove vanredne okolnosti zahtevale smanjene broja filmova koji će se do 27. septembra prikazivati u San Sebastijanu pred zvaničnim žirijem čiji je predsednik italijanski reditelj Luka Gvadanjino i pred žirijem međunarodne kritike Fipresci u kojem je pored Rudigera Zušlanda (Nemačka) i Karlote Mosegvi (Španija) i potpisnica ovih redova kao predstavnik Srbije. Smanjen je i broj prisutnih filmskih autora jer su putovanja otežana, a i propisi u većini evropskih i svetskih zemalja su takvi da po povratku s puta sledi obavezna dvonedeljna samoizolacija ili čak pravi karantin...

Veliki broj filmova u samom glavnom takmičarskom programu nosi oznaku Kanskog festivala (koji u maju nije održan, ali su filmovi za njega već bili odabrani) čime mu je San Sebastijan pružio snažnu podršku. A i korist je višestruka. I za jedan i za drugi festival. I za filmske profesionalce koji tako ovde u San Sebastijanu jednim udarcem „ubijaju dve muve”, a kada se tome doda i to da su na festivalskom meniju i gotovo svi nagrađeni na nedavno završenom 77. Venecijanskom festivalu (osim filma Končalovskog), onda je korist od boravka ovde zaista ogromna.

I vredela je truda ona borba da kao građanin Srbije, koja je (neshvatljivo) još uvek na onoj čuvenoj „crvenoj listi” za ulazak u zemlje EU, kao filmski profesionalac, član žirija i pozvani gost festivala mogu da „probijem kordon”. Da iz Beograda, preko Beča (Austrija) i Frankfurta (Nemačka), sletim na aerodrom Bilbao (Španija, Baskija), a da mi pritom niko ne pravi probleme. I prošlo je glatko. Uz urađeni PCR test (koji za ulazak u Španiju i nije potreban), dobijeni QR Code za praćenje kontakata i uz dragocenu pomoć konzulata Austrije, Nemačke i Španije u Beogradu, koji su potpisnicu ovih redova obskrbili pravim informacijama i lepim rečima za srećan put. I na tome im hvala.

Poslednji trzaji ljubavi

San Sebastijan – Mort Rifkin (Valas Šon), vremešni njujorški profesor filma i romanopisac u pokušaju, smatra da: „Ako nisi kao Dostojevski, ne treba ni da pišeš.” S takvim stavom i svim svojim neurozama, kao pratilac energične i ambiciozne supruge Su (Đina Geršon), što radi kao agent za publicitet filmova, Rifkin stiže na festival San Sebastijan, u predivan grad u kojem će se njegova supruga zaljubiti u mladog francuskog rediteljskog „genija” (Luj Garel). Rifkin će se osećati kao jedan od junaka iz filma „Žil i Džim”, „trokiraće” mu srce, „zablokirati” intelekt i još mnogo toga sa uobičajenog menija duhovite i samokritične „alenovske hipohondrije”, što će sve nestati već pri prvom susretu s prelepom a stručnom sansebastijanskom kardiološkinjom dr Džo Rohas (izvrsna Elena Anaja)...

I ovaj film Vudija Alena (85), legendarnog nezavisnog njujorškog scenariste i reditelja i džez muzičara s „kontroverznim” ličnim životom, nudi obilje komičnosti, samorefleksija i zgodnih promišljanja o filmovima, stvaralačkim blokadama, smislu ljudskog bivstvovanja i o ljubavi koja zajedno s nadom poslednja umire, a čiji se poslednji trzaji naziru u „Rifkinovom festivalu”.