Rusija u američkim izborima

Da li su zahtevi za obustavljanje radova na izgradnji gasovoda „Severni tok 2”, koji se ovih dana glasno čuju iz Vašingtona i Brisela, zaista inicirani trovanjem ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog? Ili je pomenutom uoči leta iz Sibira ka Moskvi čaj sa „novičokom” serviran upravo kako bi se našlo opravdanje za izrečene pretnje?

I da li je nemačka kancelarka Angela Merkel pognula glavu pred ultimativnim zahtevima Vašingtona da „ohladi” odnose s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom? Ne toliko iz straha koji u SAD oduvek vlada od Rusije, koliko iz saznanja da će posle najveće zemlje na svetu glavobolju početi da pravi i ona najmnogoljudnija – Kina.

Objektivno, mnogo toga kazuje da je pritisak na megagasovod došao upravo od strane američkih poslovnih krugova, odavno nespremnih na konkurenciju. Jer, Navaljni svakako nije politički adut na koji je moguće igrati u sadašnjoj Rusiji. Upravo stoga, shvativši zamku, Nemačka je rešavanje sudbine nesrećnog opozicionara hitno prebacila u nadležnost struktura EU.

Podsetimo, Amerika je u jeku predizborne kampanje, a to je period u kojem je u ovoj zemlji sve dozvoljeno. U takvim okolnostima izlaz se često traži na diplomatskom planu. A ako izlaza nema, valja ga stvoriti. Uostalom, čemu služi nadigravanje sa zemljama Istoka, posebno sa Rusijom i Kinom? Ostatak sveta nije tako važan, pomenuti protivnici dovoljno su atraktivni. Posebno za prosečno mislećeg Amerikanca unapred „nafilovanog” dramatičnim porukama sa televizijskih ekrana.

Nedavnim susretom s Aleksandrom Vučićem i Avdulahom Hotijem u Vašingtonu aktuelni američki šef države Donald Tramp napravio je pravi diplomatski ršum. Naravno, cilj mu nije bio da se izgladi dugogodišnji nesporazum između Beograda i Prištine. Tramp i nije političar od formata kakvi su nekada bili američki lideri, već poslovni čovek uvek spreman da zarad sopstvenog profita umanji dobit konkurencije. A u ovom slučaju ta dobit je u privlačenju na svoju stranu birača pripadnika mnogobrojne jevrejske zajednice u SAD. Sve lepo stoji u „fascikli” prosleđenoj iz Ovalnog kabineta.

Da li je to traženje poena na spoljnopolitičkom planu razlog i što su se, gotovo preko noći, beloruski opozicionari „setili” da žestoko krenu na večitog predsednika Aleksandra Lukašenka, čuvajući istovremeno sebi odstupnicu ka zemljama koje su pod ključnim uticajem Amerike?

Prosečan žitelj s one strane Atlantika ubeđen je da lično i samostalno odlučuje između propasti i prosperiteta zajednice u kojoj provodi svoju svakodnevicu. Upravo stoga američko insistiranje na kažnjavanju graditelja „Severnog toka” ostaje nedorečeno. Dok od Evropljana traže da se odreknu gasa sa istoka kontinenta, SAD se ne odriču nafte koja im redovno stiže sa te iste, istočne strane.

Ovako otvoreno podmetanje noge strateškom partneru u Evropi za Amerikance nije neka novost. Uostalom, decenije po okončanju Drugog svetskog i potonjeg hladnog rata i nisu bile vreme ubeđivanja u blagodeti zajedničkog življenja u demokratiji, već običan grabež. Kako za teritorije, tako i za prirodne resurse. Ko je u tome bolje prošao može da bude stvar spora, ali činjenica je da su u vremenima najveće potrage za energentima mnogi spremni da zaborave s kim su ratovali i protiv koga.

Amerikanci su zaglavljeni u prošlosti koju bi i dalje da koriste ne bi li ostvarili neke pogodnosti pobednika iz davnog hladnog rata. Ipak, i tu ostaju nedosledni. Dok se vašingtonska administracija drvljem i kamenjem baca na Moskvu zbog trovanja Navaljnog i dešavanja u Belorusiji, predsednik Tramp je ubeđen da druželjublje sa Rusijom može da mu donese više koristi nego štete. Uostalom, svako udaljavanje od zapadnog sveta evroazijskog džina približava Istoku. I to ne samo Kini već i Indijskom potkontinentu, koji predstavlja novu neukrotivu snagu u uzdizanju.

Američki predsednik je svestan da je uspostavljanje jake pozicije u Aziji, ka čemu definitivno teži, neizvodivo bez prećutnog odobrenja Rusije. „Čačkanje” povodom događaja u Belorusiji i „trovanja” Navaljnog ipak je za domaću upotrebu. Predstava mora da traje...