Dijaspora od pet miliona

Prosto da čovek ne poveruje da čitava naša nacija nije svesna da čak pet miliona njenih sunarodnika žive na pet svetskih kontinenata! Žive, rade, imaju svoje društvene i kulturne potrebe, nostalgični su za matičnom zemljom i vape da sa njom budu u kontaktu. A mi prema tom vapaju ostajemo prilično gluvi, ne primamo sugestije dijaspore, retko pomažemo tu veliku grupu ljudi, a kada delegiramo diplomatske službenike i sa misijom da vode računa o Srbima u rasejanju – bolje da o njihovim kvalifikacijama i ne govorimo.

Nedavno sam, na ovim stranicama, pisao o potrebi čvršćeg kontakta sa dijasporom, o potrebi da se vrati u život nekadašnje ministarstvo za dijasporu, Pisao sam i o potrebi da imamo više kulturnih centara u svetu, pogotovo u gradovima gde nam je dijaspora veoma „zgusnuta” (Beč, Čikago, Cirih), ili u gradovima gde još nemamo jaku dijasporu, ali je značajno da i tom miljeu predstavimo nasu kulturu (slučaj Pekinga, gde je Kulturni centar otvoren uz gusle, a odmah potom zatvoren!). Do sada niko od vlasti nije reagovao na sve ovo, ali su se oglasila dva velika društveno-politička autoriteta, prof. dr Milivoje Pavlović, književnik i društveni radnik i Miloje Popović, novinar i književnik, prvi direktor Sava centra, uspešni direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Njujorku i pomoćnik saveznog ministra za turizam.

U svojim podužim tekstovima objavljenim nedavno u rubrici Pogledi, oba kulturna poslenika zalažu se za daleko veće uvažavanje naše dijaspore, za punu podršku ljudima sa srpskim korenima na svih pet kontinenata, a posebnu pažnju obojica skreću na činjenicu da kod dijaspore postoje već i četvrto ili peto koleno, da se polako gubi maternji jezik, a da je to „tačka ključanja” kojoj se treba naročito posvetiti. Jer, ako se, kroz decenije pred nama, Srbi u dijaspori asimiliraju, zaborave svoj jezik, dođu mlade generacije koje nemaju mnogo kontakta sa istorijom matice – onda smo „džaba krečili”.

I Pavlović i Popović zdušno se zalažu za vraćanje u život Ministarstva za dijasporu, koje je godinama bilo veoma aktivno i prisutno u svetu, a sedište im je bilo u reprezentativnoj zgradi na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice. To ministarstvo je dodeljivalo i visoke nagrade našim naučnicima iz dijaspore i bilo prisutno uvek i na svakom mestu.

Onda je neko došao na ideju da to ugasi, da osnuje mali odsek za takve delatnosti pri Ministarstvu inostranih poslova (nefunkcionalno i nedovoljno!), a dijaspora se osetila skrajnutom, pa na otkrivanju spomenika Nikoli Tesli na Nijagari 2006. godine i na obeležavanju 200 godina od dolaska prvog Srbina u Filadelfiju (reč je o Đorđu Fišeru), nikoga nije bilo iz Ministarstva pošto tada ono i nije više postojalo.

Potrebno je sistematsko rešenje našeg odnosa prema tako brojnoj dijaspori i kontinuirana briga o njoj. Jer to je više od pola Srbije...

I da završim citatom prof dr Milivoja Pavlovića: „Neko iz dijaspore rekao je da Srbija, za sedam miliona stanovnika, ima bar 17 ministara, a da za pet miliona svojih ljudi u svetu ne može da odredi bar jednog ministra!?”

Prof. Nikola Rackov
Beograd