Kozarčani u prvom vozu bez voznog reda

Čestereg – Ovog septembra navršava se 75 godina otkako su u banatsko selo Čestereg stigli doseljenici iz Bosanske krajine, iz Potkozarja i okruženja. Reč je o stradalnicima koji su godine Drugog svetskog rata proveli u bitkama, a žene starci i deca u zbegovima. Svi oni našli su se i u vozu koji je u velikoj seobi prvi stigao u pomenuto selo. Po dolasku u Čestereg, Krajišnici su prošli period prilagođavanja na drugačiju vodu, hranu i klimu. U stari zavičaj vratilo se kasnije 12 odsto doseljenih u Banat.

Česteregom i njegovom istorijom bavi se Milorad Savić, dugogodišnji novinar i svojevremeno žitelj ovog mesta, u upravo izašloj knjizi.

Savić se poziva na popis stanovništva u Jugoslaviji 1948. prema kome je, od septembra 1945. u 114 vojvođanskih naselja iz svih krajeva zemlje nastanjeno 37.616 porodica sa ukupno 225.696 članova. Najviše je bilo Srba (162.447), zatim Crnogoraca (40.176), Makedonaca (12.000), Hrvata (7.134), Slovenaca (2.091) i Muslimana (1.848). U Čestereg je dospelo 299 porodica sa oko 1900 članova iz 20 srezova Banjalučkog okruga. Među njima je bilo i blizu 50 samohranih majki, udovica poginulih partizana. Ovde je preseljeno i 28 boračkih porodica i iz okolnih banatskih sela.

U feljtonu „Politike”, novinar Radovan Lazarević je 10. juna 1985. citirao izjavu pukovnika Dimitrija Bajalice koji je rekao „da se pri određivanju redosleda preseljenja prvenstveno vodilo računa da se u Vojvodinu prvi dosele oni koji su najviše stradali u ratu, jer oni u zavičaju ne bi imali gde da prezime”. Tako su prvi transporti krenuli s Kozare, Grmeča i iz Drvara. S obzirom na to da su na put najpre krenuli oni čije kuće su bile spaljene ili teško oštećene, imali su i vrlo malo pokretne imovine, pa pripreme za preseljenje nisu dugo ni trajale. Obaveštenja o selidbi su im stizala dan-dva pre puta.

Sretko Stojaković je decenijama čuvao obaveštenje o selidbi. Za pokret je saznao kad je iz svog sela Matavazi došao u Bosanski Novi, danas Novi Grad, da proda džak pšenice. Na pijaci je čuo da se dele pozivi, otrčao nazad kući, gde je u međuvremenu stiglo obaveštenje. Za dva dana sa porodicom se našao u vozu. Ali, bez oca koji je još bio u partizanskoj vojsci. Vinka Đurica je pričala kako u vagonu u kojim je stigla njena porodica nije bilo koza i ovaca „kao u onim filmovima” već – samo dve krave.

U Čestereg je „vozom bez voznog reda” 1945. stigla i Desanka Babić, koja je preživela ustaške stratišta Staru Gradišku, Jasenovac i Sisak u kome je postojao logor samo za decu. Njena majka Vida je dvoje najstarije dece od šestoro koliko je imala,, uspela je da skloni iz kolone u šumu pa su se oni spasili. Vidu su odveli na prisilan rad, dve ćerke su stradale u logorima, dve su nekako preživele, kao i njihov otac koji se vratio iz zarobljeništva u Nemačkoj, pa se porodica okupila tek u Česteregu.

O materijalnom statusu doseljenika svedoči fotografija čiji je autor Mirko Tepavac, kasnije visoki državni funkcioner i ministar spoljnih poslova. Na fotografiji snimljenoj 14 decembra, vide se deca u skromnoj garderobi i – bez obuće.

Za mališane bez roditelja, u Česteregu je posle rata osnovano sirotište. Neki od njih nisu znali ni svoje poreklo, ni rodni kraj. Na kozaračkom području od oko 190.000 Srba u ratu poginulo 10.000, a u logorima i na stratištima NDH umoreno je njih 39.000. Među prvim institucijama u posleratnom Čestergu formirana je i osnovna škola. Imala je 900 učenika, danas ih ima deset puta manje.

Zloglasni Bah iz Česterega

U kraju koji su posle Drugog svetskog rata naseliti Krajišnici, živele su Podunavske Švabe. Pred Drugi svetski rat, na obeležavanju stogodišnjice njihovog dolaska u te krajeve, javno su ispoljavane simpatije prema nemačkom fašizmu. Folksdojčeri su naročito digli glavu kad je Banat dobio poseban status pod nemačkom upravom u Nedićevoj Srbiji. U ratu se po zlu posebno istakao učitelj Johan Bah, rođen u Česteregu 1906. Bio je instruktor i vođa propagande u Kulturbundu i često je putovao u Nemačku na instrukcije. U ratu je postao oficir Manšafta i SS divizije „Princ Eugen”, organizator i instruktor odreda zloglasne muslimanske „Handžar” divizije. Obe ove vojne formacije harale su i po bosanskoj krajini, po Grmeču, Kozari... Na desetine hiljada dece, žena i staraca poslali su u logore Stara Gradiška, Jasenovac i Gradina. Bah je sa porodicom pobegao u Nemačku, dan pre oslobođenja Česterega 1. oktobra 1944.