Neizvesnost je zakon života

68. SAN SEBASTIJAN

San Sebastijan ‒ Šta je potrebno da glumac bude uspešan i kao reditelj? Na ovo pitanje Vigo Mortensen (1958), američki glumac, junak filmova poput „Svedoka”, „Gospodara prstenova”, „Uskršnjih obećanja”, „Kapetan Fantastični”, „Zelene knjige” i trostruki nosilac nominacija za Oskara, u San Sebastijanu gde mu je svečano uručena nagrada „Donostija” za sveukupnu karijeru i izuzetan doprinos svetskom filmu, odgovor pronalazi u sledećem: „Mislim da to zavisi od toga kakav ste glumac. Ako čitav dan sedite tokom pauza snimanja u svojoj prikolici i uporno čitate svoje dijaloške linije i mislite o njima, onda ćete možda postati dobar glumac. Fleksibilan i spreman da nauči mnogo toga čak i po pitanju filmske režije”.

A upravo se na 68. San Sebastijan festivalu, pred publikom uživo, Vigo Mortensen predstavio i kao uspešan reditelj debitant nezavisnog filma „Padanje”, u kojem i glumi jer, kako kaže, na osnovu svog glumačkog imena uspeo je lakše da nađe producente za priču koja ima i autobiografske elemente a koji reflektuju delove lične porodične istorije. „Činjenica je da kada ispričate priču o nečemu što je zaista specifično, shvatite da tako stvarate i nešto univerzalno, nešto što će svi razumeti”, izjavio je tokom razgovora za „Politiku” Mortensen, podsećajući da je inspiraciju za odnos i sukobe između oca i sina u filmu „Padanje” pronašao u porodici svoga oca došljaka iz Danske. Iz seoskog područja, iz porodice sa petoro braće i da je ta generacija muškaraca, njihovi običaji i porodični model uticao na to kako se njegov otac ophodio prema svojoj deci.

U filmu prikazujete sukob oca i sina koji je odlučio da o njemu brine, a u današnjoj situaciji u kojoj živimo to poprima i dodatne konotacije?

Moj film pre svega postavlja pitanja o tome šta raditi sa osobom kada je lišena autonomije i nezavisnosti, a danas u situaciji sa pandemijom to pitanje postaje još značajnije. Kakav je naš odnos prema starijima? Koliko je danas uzaludno planirati svoj dan za danom? Neizvesnost je zakon života. Godinama o tome razmišljam, a ovo naše zajedničko globalno iskustvo samo to potvrđuje.

Šta vas je navelo da režirate?

Više od dve decenije pišem scenarije, ali sam tek pre nekih devet godina počeo da razmišljam o režiji. Teško je postaviti na noge bilo koji projekat koji je malo van uobičajenih okvira, a ja sam na tome insistirao. Na filmskoj priči u kojoj motivacije likova nisu savršeno definisane i u kojoj ne mora sve da bude jasno i precizno. Upravo takva vrsta izazova bila je presudna da se upustim u režiju. Da snimim film kakav želim.

I u tom smislu je „Padanje” ličan film?

Verujem da je sav posao ličan do te mere da čovek u njega ulaže ono što je naučio od života. Posle smrti moje majke počeo sam da vodim beleške sa idejom da zabeležim svoja sećanja i osećanja, ali i sećanja drugih ljudi na godine svog odrastanja i živote sa roditeljima. I odjednom sam pred sobom video tekst u kojem su se smenjivali sadašnjost i prošlost i video ga u filmskim slikama. To me je i nateralo da film posvetim svojoj braći, jer u njemu postoji mnogo iskustava koja sam sa njima delio.

U filmu odnos sa ocem nasilnikom asocira i na mnoge današnje društveno-političke diskurse?

Odgovarajući na toksičnu retoriku istim verbalnim nasiljem možda ćete se trenuto osećati dobro, možda čak i dobiti veliki broj lajkova na društvenim mrežama, ali šta to znači? Koristite vatru za borbu protiv vatre! To nas nigde ne vodi. Ni unutar porodice niti u društvu uopšte. Da, moja filmska priča se najviše i bavi potrebom da uložimo maksimalan napor da pokušamo normalno da komuniciramo. Raspad porodice može biti mikrokosmos i onoga što se dešava u SAD ili bilo kojoj drugoj zemlji. Politički i društveno, sada u vreme pandemije, može biti još gore. Procvetali su političari koji igraju dvostruku ulogu – istovremeno su palikuće i vatrogasci.

Vi ste svestrani, glumac ste, slikar, muzičar, pesnik, a sada i reditelj. Umetnost i kultura vaše je polje društvenog delovanja?

Umetnost u svim svojim različitim aspektima proizlazi iz potrebe za međusobnom komunikacijom. U tom smislu svaka manifestacija usmerena na razgovor i razmenu gledišta za mene ima umetničku vrednost. Biti umetnik znači obraćati pažnju. Moja potreba da slikam, da pišem, fotografišem, glumim i režiram potiče iz te želje za obraćanjem pažnje na ono što se dešava oko mene. Pokušavam to da obradim na različite načine i da zatim saopštim svoje viđenje. Kultura pomaže u stvaranju modela komunikacije i izuzetno je važna i korisna za otvaranje naših umova.

Vidite li svoju budućnost u režiji?

Da. Želim da nastavim da režiram, a moram da nastavim i da glumim da bih zarađivao za život. Film „Padanje” neće doneti mnogo novca, jer je to nezavisni film. No, nadam se da će ljudi od uticaja poželeti da finansiraju i moj sledeći projekat.

Još ste i vatreni fudbalski navijač?

Naravno, najviše navijam za argentinski klub San Lorenco de almagro. Živim u Argentini, navijam za argentinsku i dansku reprezentaciju. U Argentini sam živeo i u detinjstvu. Tamo je moj dom, a Holivud je moje radno mesto.