Kratkovidi letopisi

Spisateljice će postati ravnopravne s piscima tek kad budu kadre da se debele i zarozane šetaju Knez-Mihailovom ulicom, ubeđene kako su lepe i poželjne.

Da li znate na koje načine se u beogradskim književnim krugovima pisci udružuju? „Ne zameri, nije to ništa lično protiv tebe, već je on iz moje generacije, a mi se podržavamo...” Iščašenje gležnja vremenom se isceli, ali mračne predrasude nikada se ne prebole! Nisam znala za generacijsku podršku, ni ostale podatke koje sam čula daleko od Beograda gde se javno o tome ne govori, sve se drži u tajnosti, mnogi pisci mogu samo da vide kako ih ignorišu, ali u unutrašnjosti se intelektualci ugledaju na Beograd, tamo se može saznati šta je ovde, gde se svi prave nevini i nevešti. „Zar se vatra ne pakuje u papir? Kako ja mogu?” Čini se da su mnogi, poput mene, van domašaja onih koji se podržavaju i određuju našu književnu stvarnost, udružujući se po generacijskom ključu, partijskoj pripadnosti, na opštinskom nivou, gradskom, kafanskom, modnom... Ni za živu glavu ne bi obuli opanke!

„Ako već nisi uspeo da postaneš ambasador, što je najbolji put da te, kao pisca, nagrade, onda moraš u žiriju, generacijski, makar dva prijatelja da smotaš, kako bi ušao u uži izbor, ako uspeš trojicu bićeš pobednik”, naklapaju, a lozinka im je: „Niko te ne čita?” „Veliki si pisac! Posle nagrade samo će tebe da čitaju”. Oni su iznad svakodnevnog života, hrle prema Evropi, a preziru te ako, na primer, haješ za Kosovo: „Ti si patriota koji podriva svoju zemlju!”

Vreme je stalo za nas, moglo bi se reći, ali nije tako, naprotiv, pisac nema samo privilegije, nego ima i obaveze da u svojim delima zatoči i jade istorijskih dana. Mada u srpskoj prozi nije tako, u njoj vlada uglavnom privid života i težnja za svetskim trendovima, uzalud se od pamtiveka zna da su društveno značajne knjige uvek bile, jesu danas, a biće i sutra, dokumenti zajedničkog sećanja čovečanstva.

Naša književnost se odavno razbolela, a znake ozdravljenja ne vidim. I danas se mnogi umetnici šlihtaju uz vlast jer ih je tome naučio komunizam ili preci ponikli u toj ideologiji. A kako bi pisci mogli da se izdignu iznad toga u tranzicionoj zemlji gde su i sudovi korumpirani, gde je lako kupiti svakog jer mnogima nedostaje sve? Ne živimo u pravnoj, ni u pravednoj državi. Zaboravilo se da je umetnost nadstranačka, da ona ne podleže ovozemaljskim zakonima, već da ima svoja, književna pravila. U umetnosti je sve dozvoljeno, umetnost je put do neba, svetlost koja večnost osvetljava.

U književnim krugovima samo se o politici naklapa, a kad neko to udene u svoje delo on je prizemni pisac, naseo na dnevnu politiku, smatraju ga za uljeza koji piše drugorazrednu literaturu. Moja su dela debelo budalasta jer mislim da knjige treba da nam pomognu da budemo u skladu sa sobom; pišem o tegobama jer niko ne treba nikog da uči kako da se raduje, uživa, troši pare, to svi znamo, potrebna nam je podrška za tragedije koje nam sudbina priređuje. A udruženi pisci kliču o važnosti nagrada, kako one piscu omogućuju da bez brige piše svoju sledeću knjigu koja će ponovo da priča o izmišljenoj stvarnosti nekih tuđih večnosti. S druge strane, vide kako nagrade otvaraju granice, prosto su kao šengenska viza koja je potrebna belosvetskim prevodiocima, jer oni najčešće nemaju pojma o srpskoj književnosti, a ni vremena da je istražuju. Tako će naši nagrađeni, kratkovidi letopisi da preplave veliki svet. Istovremeno govore da su nagrade precenjene, jer u književnost unose takmičarski duh, što nema veze ni sa čim, pa nastavljaju: „Nagrade su često pogrešno dodeljivane, ili prerano, onda su pogubne za pisca, ili prekasno kad mu više ništa ne znače.” Kako je lako biti pametan i patetičan kad imate podršku moćne generacije, oni sve mogu sami, poput Nušića koji je beležio u svojim „Listićima”: „Kolariću Paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo”...

Mnoge dobre knjige nisu bile ni na najširim spiskovima za nagrade koje dele po ključu ja tebi – ti meni! Po principu od čega se pravi pekmez od toga može i rakija! Hvaljeni pisac o veoma čitanim knjigama, koje nisu nagrađene, nadmeno pišti: „Nemam dar za bestselere, nikada ih neću pisati, za to treba imati mnogo kvaliteta, ali jedan od osnovnih je nepatvoreni mediokritetski ukus. Taj kvalitet ja nemam!” i brine da dobre kritike mogu pogrešno uticati da pisac postane loš! A mi, zapostavljeni, izostavljeni, moramo da živimo sa onim što nam je preostalo. Moramo i možemo jer je svet uprkos uvredama veoma lep i onoliko naš koliko ga volimo. Bog svakome od nas udeljuje toliko vremena koliko smo kadri da preživimo.

I evo, utehe uvek ima, čujem kako Vasko Popa, koji i sad svetli sopstvenom svetlošću, iz večnosti dovikuje: „Vrati mi moje krpice, moje krpice od čistoga sna”.