Radnik septembra

Vlada služi da vlada. Ako ima ko da vlada umesto nje, ne treba nam vlada. Zato je više od tri meseca i nemamo. A i šta će nam. Premijerka je „detonirala” jednog čoveka da radi sve što bi ona trebalo da radi. Natovarila mu je na leđa i spoljnu i unutrašnju politiku i izbor ministara i otvaranje koridora, bolnica, pruga... A to sve, priznaćemo, ne može jedan čovek. Osim jednog čoveka, koji ne spava, koji trči od Brisela do Vašingtona, od Banjaluke do Stambola, koji odgovara na sva novinarska pitanja, pa čak i onih iz tajkunskih medija. Kad ministri ostanu bez reči, on im uzima i to malo reči koje imaju u sebi i lično odgovara. Pa i ogovara. Ne samo Đilasa, nego i zeta gospođe Vasilić, koga i ne poznaje, ali zna da je kriminalac. A kada mu iz umiljatih medija postave pitanje kako izdržava sve napade neradnika i lopova, on slegne ramenima i kaže: Šta ćete, smeta im što sam Srbiju doveo od prosjačkog štapa do najuspešnije zemlje u Evropi. I šire, dodali bismo.

I u Beogradu ima jedan koji radi za sve njih. I na pljuvanju neistomišljenika, čak i kroz masku.

Onog prvog optužuju i za dešavanja u Crnoj Gori, gde on; po sopstvenom rečima, ne poznaje nikog iz pobedničke koalicije. A i što bi ikoga tamo poznavao osim Mila, čija partija počinje da se raspada brže od sladoleda na onoj vrućini. Ali će, kažu, preživeti, za razliku od ove naše Demokratske partije, koja baštini tradiciju sa grba, tradiciju dvoglavog orla.

U septembru smo koronu prilično suzbili, doduše ne kao domaći fudbal, kojeg smo na putu da iskorenimo.

Gutali smo knedle kad je naš Nole izbačen sa Ju-Es opena. Doduše ne kao onu što je progutala ona „kalaštura” kraj aut-linije.

I na kraju, Srbija, kao regionalna sila, pružila je ruku Americi, koja ju je prihvatila i tutnula u nju jedan dekanter, jednu olovku i jedan ključ Bele kuće. Zlu ne trebalo.