Obama kao test
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 22. juna – Šetajući Vašingtonom, došljak bi mogao da stekne utisak da se obreo u dva rasno različita grada. U onome što se smatra „praktičnim centrom svetske politike” vladaju belci, a gradsku vlast drže crnci, koji čine većinu vašingtonskog stanovništva.
Ta raznolikost bi mogla da se ujednači, ako Barak Obama uspe da postane prvi crnac na čelu Bele kuće. Njegov uzlet do demokratskog finaliste (naspram belog republikanskog veterana Džona Mekejna) u predsedničkoj trci, doživljava se kao važan dvoznak: da je Amerika spremna da se oslobađanjem od predrasuda opredeli za bitne promene, i da bi njegov eventualni konačni trijumf bitno doprineo smanjivanju rasizma u svetu…
Danas objavljeni rezultati istraživanja „Vašington posta” i televizije Ej-Bi-Si, sugerišu, međutim, da u tom pravcu još treba da se „poradi”. Gotovo polovina (47 odsto) ovdašnjih ispitanika dala je negativnu ocenu stanju međurasnih odnosa u SAD, a svaki treći je priznao da ima rasne predrasude.
U oba slučaja ipak je reč o manjini. Većina smatra da su međurasni odnosi dobri (51 odsto) a dve trećine anketiranih uverava da nema rasne predrasude.
Ali, pošto je verovatno da će o budućem predsedniku odlučivati uobičajeno „relativno mali postoci”, iskazana diferencijacija, oko boje kože, mogla bi da bude odlučujuća. Obama se, pri tom, iskazuje kao važan test za dokazivanje privrženosti ili otpora multikulturalnosti i rasne mešovitosti (koju simbolizuje kao sin crnca iz Kenije i belkinje iz Kanzasa). Jer, ubedljiva većina Amerikanaca iskazuje spremnost da glasa za promene, da kormilo Bele kuće preuzme demokrata i da se nacionalna politika popravi posle pogrešnog kursa (kako u mnogim anketama tvrdi dvotrećinska većina) republikanske administracije Džordža Buša, pa bi ishod koji bi odudarao od takvih težnji, mogao da se protumači i kao prevladavanje rasnih elemenata nad praktičnim potrebama i političkim sklonostima.
Amerikanci se prvi put suočavaju s realnom mogućnošću da vrhovnu izvršnu vlast povere predstavniku rasne manjine (crnci, prema zvaničnoj klasifikaciji, čine oko 13 odsto stanovnika SAD). Već to je ovdašnji uspeh, mnogi drugi i ne pomišljaju da bi na njihovim političkim scenama tako nešto bilo mogućno (što je prilično jednostavno ustanoviti nacionalnim samopreispitivanjima).
U nadmetanju Obame s Hilari Klinton, koja je napokon priznala da je poražena i pozvala svoje pristalice da ga podrže, osećala se doza svrstavanja po rasnoj i polnoj pripadnosti, pri čemu je prilično bila zanemarena kategorija belog muškarca. Mekejn je to iskoristio za popravljanje svoje prethodno izrazito autsajdserske pozicije. Smanjio je prednost demokrata i teži homogenizaciji demografske većine u svoju korist.
Izvesno je da će, svakojakim „dosetkama” nastojati da uveri birače kako je on, kao znamen „promena ali i patriotskog kontinuiteta” ono što oni
priželjkuju. Ističe, na primer, da u Iraku treba pobediti pre povlačenja, dok Obama dokazuje da je rat na tim prostorima bio pogrešan i da treba rasplet postepeno prepuštati tamošnjim nadležnostima.
U međuvremenu, registrovan je porast posećenosti rasističkih internetskih sajtova. Kju kluks klan (KKK) i njima slični zagovornici „crnačke nepodobnosti” raspalili su putem Interneta otpor Obami. Ali, relativno, kako takođe konstatuje „Post”.
Podstiču suprotstavljanje crnačkom kandidatu za predsednika SAD, iako su svesni da na to ne mogu presudno da utiču. Priznaju i sami da u tom pogledu nemaju masovnu podršku, ali kalkulišu da bi Obamina pobeda takođe mogla da pomogne „njihovom cilju”. Dolazak crnca na čelo države bi, tumače, ojačao njihove rasističke redove tako da bi potom „mi došli na vlast kao zastupnici neprikosnovenosti belačke dominacije”.
Obama nastoji da dobije priznanje kao lider tolerancije, ličnost koja može da objedi različitosti. Za sada ima manjak glasova belaca, ali to se događalo i njegovim demokratskim prethodnicima, iz čijeg je negativnog iskustva, kako tvrde poznavaoci, izvukao pouke za „svoj mogućno pozitivan rezultat”.