Dinar na tragu kune

Svedoci smo da je nedavno jedna članica Evropske unije prihvatila nepovoljne uslove pri uvođenju evra. Reč je o Hrvatskoj. Ne bismo se bavili time da Srbija već sada ne stvara iste takve uslove koje je vode ka sličnoj sudbini. Razlog je što Srbija sledi praksu Hrvatske i već dugi niz godina vodi devizno-monetarnu politiku precenjenog kursa domaće novčane jedinice. Takva pojava je bila prisutna u Hrvatskoj od samog početka uvođenja kune.

Nepovoljnosti takve politike sastoje se u tome što se privredi i građanima nameću znatni dodatni budući izdaci. Reč je o dodatnim izdacima koji bi se javljali posle uvođenja evra pri kupovini domaćih roba i usluga, kao i na bazi drugih plaćanja domaćim subjektima.

Brojčani podaci neumoljivo ukazuju na te posledice. Da bismo ih ilustrovali, pođimo od pretpostavke da danas Srbija uvodi evro, zamenjujući 120 dinara za jedan evro. S obzirom na to da je već dugi niz godina kurs dinara blizu 120 dinara za evro i da je u tom periodu konstantno bila prisutna odgovarajuća inflacija, osnovano se može smatrati da je realan kurs domaće valute daleko iznad iznosa od 120 dinara. Pretpostavimo da on iznosi 150 dinara. Izborom odgovarajuće metodologije, utvrdilo bi se koji je to precizan iznos koji odgovara ravnotežnom kursu dinara. Ako bi se postojeća vrednost od 120 dinara uzela kao osnov za uvođenje evra, kao što se taj nivo zahteva predviđenom procedurom koju utvrđuje EU, onda bi, na primer, obveznik po stambenom kreditu u iznosu od recimo šest miliona dinara dugovao 50.000 evra. Po kursu od 150 dinara on bi dugovao 40.000 evra.

Na sličan način bi se javile nepovoljne cene u evrima za sve proizvedene artikle i pružene usluge od strane domaćih subjekata. Ako je, recimo, cena jednog od posmatranih artikala 6.000 dinara, onda će ona biti izražena sa 50 evra po kursu od 120 dinara. Ako bi se primenio kurs od 150 dinara, onda bi ta cena bila 40 evra. Ovi disparitetni odnosi ne bi se javljali samo pri kupovini roba, uključujući i energente i usluge, nego i pri otplati kredita nominovanih u dinarima, kao i poreza. To znači da bi svi ovi izdaci mogli biti veći za 25 odsto, odnosno za drugi odgovarajući procenat u odnosu na izdatke koji bi se javljali da je primenjen realan kurs. Tako povećani izdaci uslovili bi ostvarivanje niže rentabilnosti velikog dela privrednih subjekata, zatim smanjenje konkurentnosti pri izvozu, odnosno omogućavali povećanu konkurentnost stranih partnera na domaćem tržištu.

Međutim, nakon uvođenja evra na bazi precenjenog kursa dinara, ne bi više postojale mogućnosti za ispravku tih neprihvatljivih odnosa. U takvim uslovima pojedinačni proizvođači najčešće ne bi imali mogućnosti da čak smanjenjem zarada zaposlenima kompenzuju prekomerne izdatke stvorene na prikazanim sistemskim rešenjima. Ne bi se više mogli korigovati odnosi na bazi kojih je jedan artikal s istovetnim kvalitetima, u odnosu na odgovarajući artikal iz uvoza, mnogo skuplji kod nas nego u inostranstvu. Ta nesrazmera javljala bi se i kada se oba posmatrana artikla proizvode po istoj tehnologiji i kada je mnogo niža zarada pri proizvodnji domaćeg proizvoda. Uostalom, treba imati u vidu da zbog tih razloga „Megl” napušta Hrvatsku baš u ovom trenutku.

Fiksiranjem tih odnosa dugoročno bi se podržala praksa preferiranja uvoza i destimulisanja izvoza. Svakako da nam je interesu da onemogućimo tu praksu. Naš je interes da izbegnemo takav ishod u cilju ostvarivanja bržeg ekonomskog razvoja i smanjenja postojećeg negativnog spoljnotrgovinskog bilansa.

Jednokratna ispravka precenjenog kursa nije moguća u trenutku dobijanja ponude za uvođenje evra. Pritom se ima u vidu da se nisu znatno povećale cene artikala u zemljama pošto su uvele evro. Ova korekcija bi u tom trenutku značila da se sve zarade moraju automatski smanjivati za procenat korekcije kursa. S obzirom na to da je to praktično nesprovodljivo, jedini prihvatljiv put je da se već sada pristupi smanjivanju precenjene vrednosti dinara.

Ipak, treba imati u vidu da taj pravac nije ni lak ni jednostavan. Svako smanjenje vrednosti nacionalne valute podstiče povećanje stope inflacije. Njen neželjeni rast odmiče zemlju koja se kandiduje da uđe u EU od ispunjavanja mastrihtskih kriterijuma i prijema u EU. Ako bi taj proces trajao neprihvatljivo dugo, zbog nedoslednosti u primeni odgovarajućih mera ili iz drugih razloga, onda bi se nametnulo nužno rešenje da se odgodi potpuna i dosledna ispravka precenjenog kursa valute za izvesno vreme. To bi istovremeno značilo da se time odgađa i ispunjavanje uslova za uvođenje evra. U tom slučaju Srbija ne bi, poput određenih zemalja, mogla da prihvati ponudu da tog trenutka započne proceduru ulaska u evrozonu. Ona bi taj ulazak morala da odgodi do trenutka dok ne uspe da uspostavi ravnotežni kurs domaće valute. U suprotnom bi takva njena odluka značila dugoročno definisanje monetarne politike na sopstvenu štetu.

Specijalista za bankarstvo