Bili jednom „Indeksi"

Ovih dana, u okviru festivala muzičkog dokumentarnog filma „Dok’n’ritam” u domu kulture „Studentski grad” (DKSG) u Beogradu, premijerno je prikazan dokumentarni dugometražni film „Indeksi” (112 minuta) čiji su autori Zoran Kubura i Bojan Hadžiabdić, o legendarnoj pop grupi Jugoslavije. Film je dobio i nagradu stručnog žirija, koji je istakao da je film „omaž jednom vremenu u kome je jutro zaista moglo da promeni sve”. U ovo vreme korone, koje nas je dobro prodrmalo i iz temelja nam poremetilo živote, donevši sa sobom i veliku dozu psihičke teskobe, mnogi od nas traže spas i nalaze mir u slušanju dobre pop muzike, upravo poput one koju su izvodili nenadmašni sarajevski „Indeksi”.

Sve do neki dan, smatrao sam da je „Bacila je sve niz rijeku”, za koju je muziku komponovao bas-gitarista ove grupe Fadil Redžić, a reči napisao pevač Kemal Monteno, najbolja melodija ove sarajevske i jugoslovenske pop grupe. Zatim, na neki neobjašnjiv način, prisetih se festivala zabavne muzike u Opatiji, a koji je, u stvari, bio verna kopija čuvenog italijanskog festivala „lakih nota” u San Remu. Bila je to 1968. godina. Na festivalu u Opatiji „Indeksi” su izvodili melodiju Petka Kantardžijeva, „Jutro će promijeniti sve” po tekstu Ivice Krajača, pevača tada čuvenog kvarteta 4M, i osvojili treću nagradu.

Potražio sam na „Jutjubu” ovu melodiju i upornošću došao čak i do verzije iste pesme koju je tada na opatijskom festivalu u alternaciji pevao zagrebački pevač Stjepan Džimi Stanić. I ne samo to. Nabasao sam i na verziju ove pesme koju je sa „Indeksima” – ali sad nekom drugom prilikom – pevala beogradska džez diva Bisera Veletanlić. Koja je verzija ove pesme najbolja? Za mene, bez mnogo dvoumljenja, ona koju izvode „Indeksi”. Nenadmašni sarajevski „Indeksi”, u crnim odelima i crnim leptir-mašnama, oko vrata... Tadašnju garnituru grupe činili su pevač Davorin Popović, solo gitarista Slobodan – Bodo Kovačević, bas gitarista Fadil Redžić, orguljaš Kornelije Kovač, a za bubnjevima je bio Đorđe Kisić.

„Indeksi” su osnovani u Sarajevu 1962. godine, a grupa je prestala da postoji nakon smrti pevača Davorina Popovića (18. jun 2001). Trajali su, dakle, 39 godina. Inače, „Indekse” su osnovali Ismet Arnautalić, ritam gitara, i Šefko Akšamija, bas gitara. Prva formacija ove grupe potrajala je do 1964. godine, kada u nju dolazi pevač Davorin Popović iz sarajevske pop grupe „Pauci”. A 1965. stižu i solo gitarista Slobodan – Bodo Kovačević i bas gitarista Fadil Redžić, obojica iz sarajevske pop grupe „Lutalice”.

Od tada, njih trojica, Popović, Kovačević i Redžić, činiće okosnicu nenadmašnih „Indeksa”. Svi drugi članovi su dolazili i odlazili (kroz grupu su prošla ukupno 24 muzičara). Ono što je veoma karakteristično za ovu grupu jeste to što su „svirali svoju muziku”. Glavni kompozitori bili su Kovačević i Redžić. Godine 1967. Kovačević je komponovao melodiju „Oko malih stvari svađamo se mi”, a na takmičenju „Pesma Evrovizije” takođe su izvodili njegovu kompoziciju „Pružam ruke”.

Kornelije Kovač, koji je studirao Muzičku akademiju u Sarajevu, postaje 1967. godine orguljaš „Indeksa”. Sledeći njihovu glavnu ideju vodilju da sami komponuju svoju muziku, negujući pritom karakteristični „indeksovski muzički stil i zvuk”, grupa je nastavila da niže velike jugoslovenske hitove. Tako su 1969. godine snimili „Plimu”, za koju je muziku komponovao Slobodan Kovačević, a tekst napisao Kornelije Kovač. Zatim sledi i izvrsna melodija „Negde na kraju u zatišju” Slobodana Kovačevića, koja traje 11,41 minut.

Nakon toga nižu se muzički biseri sarajevskih „Indeksa”: „Svijet u kojem živim” (muzika Kovačević – Redžić), „Da sam ja neko” (muzika Hrvoje Hegedušić), a 1975. godine pojavljuje se možda i najbolja njihova melodija – „Bacila je sve niz rijeku”. Ono što za planinare predstavlja osvajanje vrha Kilimandžara ili francuskog Mon Blana, u našoj pop muzici predstavlja njihov album „Modra rijeka”. Za ovaj album, a na stihove pesnika Maka Dizdara (rodom iz Stoca) i sa omotom kojeg je uradio slikar Mersad Berber, šest melodija je komponovao Slobodan Kovačević, a dve „Blago” i „Slovo o čovjeku” Fadil Redžić. Stihove „Modra rijeka” i „Zapis o zemlji” na ovom albumu izgovara zagrebački glumac Fabijan Šovagović. Posle ovog zaista fascinantnog albuma – a u sasvim normalnoj ljudskoj želji za dobrom životnom egzistencijom (zaradom) – „Indeksi” se okreću „lakim notama”. Tako, slede festivalski šlageri „Ispili smo zlatni pehar”, „Pozovi me na kafu”, „310 poljubaca”, „Pozdravi Sonju”…

U početku svoje bogate muzičke karijere – trajali su 39 godina – svirali su na igrankama sarajevske „Sloge”, uz pljesak razdragane sarajevske mladosti, čiji deo sam i sam bio. Nikad neću zaboraviti jedno sarajevsko sparno letnje veče kad sam, stojeći sa svojom „rajom” pred diskom Baneta Toskića, ugledao Davorina Popovića kako nam se približava zajedno sa jednom od tada najlepših sarajevskih devojaka i njegovom velikom ljubavi Rankom Stajić. Ranka je 1972. godine otišla u Ameriku, gde i sad živi…

Kao jedan od najvažnijih simbola Sarajeva (po svemu sudeći, i najvažniji) najmanje što su „Indeksi” svojom muzikom zaslužili jeste da Sarajevo jednu od svojih ulica  – i to ne bilo gde, nego u samom centru – nazove njihovim imenom. Čini se da bi najbolja lokacija bila neka od ulica u neposrednoj blizini Radio Sarajeva, u čijem su muzičkom studiju „Indeksi” i snimili većinu svojih nezaboravnih hitova.

Lepo bi to zvučalo – sarajevska ulica „Indeksi”...