Regionalni remetilac Komšić

Kako je Željko Komšić od nelegitimnog člana Predsedništva BiH postao smetnja regionalnoj saradnji na relaciji Sarajevo–Zagreb–Beograd–Podgorica? Komšić je primarno bio problem Hrvata u BiH, koji ga nisu izabrali, i njihovog stvarnog lidera Dragana Čovića. Zatim je Dodik principijelno ustao protiv prakse da Bošnjaci, kao najbrojniji, biraju predstavnike drugih naroda.

Nasuprot Dodiku, Mladen Ivanić je svojevremeno smatrao da RS ne treba da se meša u svađe u drugom entitetu. Aktuelni srpski član Predsedništva BiH imao je, pak, u vidu da bi slična nevolja s nelegitimnim predstavljanjem, ne samo teoretski, mogla da zadesi i Srpsku, pa je ušao u savez s Čovićem u borbi protiv unitarizma i dominacije jednog naroda. Taj taktički savez ubrzo će poprimiti strateški značaj promenom rasporeda nacionalnih snaga u BiH. Hrvati prvi put nastupaju sa Srbima, a ne sa Muslimanima/Bošnjacima.

Zvaničnim posetama Zagrebu – predsedniku Milanoviću i premijeru Plenkoviću – najpre odvojeno Dodika, a potom nevoljnog tandema Čović–Izetbegović, izgleda da je čir napukao. Izostavljeni Komšić protestovao je da Hrvatska nema pravo da se petlja u rezultate izbora u BiH, kao što ni Sarajevo ne čini u suprotnom smeru. Formalno, on je u pravu, ali politički nije – iz više razloga. Hrvatska ima pravo da reaguje ukoliko se flagrantno i kontinuirano krši elementarno pravo Hrvata u FBiH, a i recipročno, Hrvati iz BiH rođenjem automatski stiču domovnice i putovnice Hrvatske i biraju svoju kvotu zastupnika u Saboru Hrvatske. Nađena je i diplomatska forma: Mile, Dragan i Bakir ugošćeni su u Zagrebu kao lideri tri vladajuće stranke u BiH, dok Željko nema taj kalibar.

Od „svezanih barjaka polumeseca i šahovnice” u predizbornoj kampanji ’90, preglasavanja u skupštini ’91. i referenduma ’92, pa i kasnije, Hrvati su, po dugoj tradiciji NDH i Austrougarske, delovali u antisrpskom dilu s Muslimanima. Zato im ne treba mnogo verovati. No, istini za volju, politika HDZ-a za BiH je vođena po diktatu stranačke centrale u Zagrebu i Franje Tuđmana, a suprotno lokalnim interesima, koji su objektivno bili simetrični srpskim. Prilikom formulisanja referendumskog pitanja Hrvati su insistirali da unutrašnje uređenje BiH ostane otvoreno (tzv. Livanjsko pitanje), ali Tuđmanu je bilo jedino važno da se secesijom BiH otvori bosanski front i rastereti ratište protiv JNA u Slavoniji. Zato je i izlazak Hrvata na referendum bio obezbeđen tek angažovanjem lokalnih župnika po Hercegovini.

Oružani sukob HVO sa ABiH u jesen ’93. u srednjoj Bosni bio je od velikog značaja za srpsku stranu, jer je dokazao da se u BiH vodi građanski rat, a ne rat protiv agresije Srbije, CG i JNA. Munjevito je reagovala američka i nemačka diplomatija i potpisan je Vašingtonski sporazum, kojim su Hrvati navučeni da se odreknu Herceg-Bosne i prihvate zajednički bošnjačko-hrvatski entitet, prevarom da će ta federacija ući u konfederaciju s Hrvatskom. Tako je u Tuđmanovom okruženju dobila prednost „srednjebosanska linija” (Mesić, Kljujić, Zubak) naspram „zapadnohercegovačke linije” (Šušak, Pašalić, Boban, Prlić). A poglavnik Franjo je to utešno objašnjavao rečima: „Hrvati su dobili međunarodnu zadaću da civiliziraju i europeiziraju bosanske muslimane”.

Usledila je duga mirnodopska politička borba za „hrvatsku jednakopravnost u FBiH” (obnova Herceg-Bosne, treći entitet, zajednica kantona s hrvatskom većinom), a krajem 2000. održan je i referendum: obezbeđena su sredstva i kadrovi za samoupravu, ali je protektorat poništio referendum, oduzeo sredstva sa računa u Mostarskoj banci, rasterao kadrove, a šef HDZ-a Ante Jelavić osuđen je u odsustvu. Zagrebački Gornji grad i Kaptol, kao i „sarajevska katedrala” su sve to javno oćutali, a interno čak prigovorili da su pogrešno izabrali letnje dane, pa su ogorčeni Hercegbosanci govorili: „Hrvatskoj je važniji uspeh turističke sezone na Jadranu nego sudbina Hrvata u BiH”. Poslednju nadu su polagali da će Hrvatska ulaskom u EU najzad nešto preduzeti i hodali na prstima da nešto ne pokvare matici. Ali ni onda ništa.

Zbog pasivnosti Zagreba i nemoći Gruda da same nešto učine, potražili su uzor u Banjaluci i srpskom lideru, koji se odlučno i vešto borio za Srpsku i Srpstvo protiv sprege OHR-SDA. Grafiti „Nikad više s Muslimanima, nikad više protiv Srba!”, „Dajte nam Dodika na lizing!” ispisivani su po zapadnoj Hercegovini. Neki su čak došli na ideju da hrvatski kantoni izađu iz FBiH i priključe se RS, koja bi ima potom odobrila izdvajanje u treći entitet.

Čašu je izgleda prelio drugi izbor Željka Komšića, koji je predstavljao nepodnošljivo nacionalno poniženje, što je ujedinilo sve Hrvate i katolike. A poziv Dodiku na jednodnevno gostovanje kod predsednika i premijera Hrvatske, koji je šokirao region, nije značio ništa do solidarnost protiv bošnjačkog unitarizma. Istina, i prethodno rukovodstvo Hrvatske lobiralo je po kuloarima EU, Kolinda je pokušavala nešto preko Erdogana, a i Izetbegović je povremeno nagoveštavao da će podržati zasebnu hrvatsku izbornu jedinicu u FBiH. No, tu se i Bakir spotiče o Komšića, koji, naravno, neće protiv sebe, a i bošnjačka javnost listom komentariše: „Šta hoće ti Hrvati?! Nema ih ni šaka jada, a hoće u svemu paritet!” Valjda da Srbi ne bi likovali, iznebuha je izjavio: „Kosovo je za mene država, i tačka”. I onda je to, uz mudru podršku Džaferovića, izneo kao predlog na Predsedništvo BiH. Dodik je prihvatio da uđe u dnevni red, a onda ga vetom odbacio i tako se do tada uzdržana BiH pridružila većini zemalja koje KiM tretiraju kao južnu pokrajinu Srbije. Vučić je na Komšićev ispad žustro reagovao da „više nema nameru da ponavlja izraze dobre volje prema Sarajevu”. Stigao je Komšić da se zameri i izbornim pobednicima u CG: „To je trijumf velikosrpskog projekta!”. No, baš ga briga, on ionako predstavlja samog sebe i to kao regionalnog remetioca.

Profesor emeritus