Galerija pod otvorenim nebom

Kada bi se među žiteljima Beograda sprovela anketa s jednim jedinim pitanjem – koji je najveći prestonički muzej na otvorenom – teško da bi iko znao odgovor i kojim bi bogazama zabasala ta licitacija. Čak i ako im neko došapne da je reč o Novom groblju, verovatno bi pomislili da zbija neslane šale. Jer, po definiciji, groblje je mesto gde počiva tuga, a ako već mora da bude nekakva „kulturna ustanova”, onda to može biti jedino arhiv uspomena. Jeste i to, ali ima u njemu još nečega.

Tačno je da je najstariji deo grada nepregledan muzej, sa Beogradskom tvrđavom koja blista kao broš na reveru, da su tu i Kapetan Mišino zdanje, Narodno pozorište, Stari dvor, zgrada stare Železničke stanice, u bronzi izlivena jahaća kompozicija s knezom Mihailom, najstariji sačuvani ukras grada, ili da je značajan deo postavke Muzeja savremene umetnosti izložen pod otvorenim nebom, ali isparcelisani lavirint Novog groblja u nedrima čuva više: od veličanstvenih dela naših i jugoslovenskih vajara, i epitafa koji bi pristajali antologijama poezije, do istinitih priča i misterioznih predanja, a sve neraskidivo isprepletano u jedno klupko.

Negde je zabeleženo da se na Novom groblju nalazi više od 900 izuzetno vrednih umetničkih dela nastajalih u ateljeima barem šezdeset vajara, ali ti podaci su po svemu sudeći pomalo bajati! A zatim, postoje i spomeničke skulpture, naročito poprsja, nepoznatih autora. Nije ustanovljeno ni ko se od pesnika ogledao u pisanju epitafa, a zna se da i njih ima, onoliko. Konačno, ne postoji čak ni spisak znamenitih ličnosti naše nauke, umetnosti, pop-kulture, sporta i politike koji su onamo, u podnožju Velikog Vračara, pristigli u svoj poslednji zbeg.

Većinu bi iznenadio novi muzički repertoar grobljanskih „bendova”, s tim što je „Lenjinov posmrtni marš” odavno završio u starinarnici, a marš „Na Drinu” ili pesma „Tamo daleko” neminovno plove u zaborav dok jednog dana sasvim ne utihnu.

Natpisi na grobljanskim stelama su na jezicima i pismima kojima je Gospod još onomad osujetio nameru Vavilonaca da ga domaše kulom, pa je i to svojevrsna paleografska postavka. Ima još toga, ali i ovo je dovoljno da sumnjičave uveri kako je Novo groblje zaista muzej.

Zato, kada putničke agencije i turistički vodiči ponovo zakukaju da im je pandemija upropastila posao i ostavila ih bez hleba (naći će i dogodine nešto), umesto da „vade štetu” vodajući goste po kafanama i splavovima a spuštajući ih ponekad i u podzemlje grada, neka prouče malo povest Novog groblja, njegovih „stanara” i umetnika koji su mu dali pečat pa, u dogovoru sa upravom počivališta i istoričarima umetnosti, putujuće radoznalce prošetaju i tuda. Niko se zbog toga ne bi postideo.

Žarkovačko groblje pominje se 1721.

Po gradu i okolini otkriveno je sijaset nekropola koje datiraju još iz neolita, pa i starijih, ali većina ih je ponovo zatrpana jer arheologija je privilegija bogatih. Ipak, ima i onih dostupnih radoznalima, pod uslovom da znaju šta, i gde da traže.

Veruje se da je Novo groblje, osnovano 1884. godine, najstarije u Beogradu, to nije tačno. Jer, na nekom austrijskom planu Beograda iz 1721. raspoznaje se da je Žarkovo, tada selo van gradskog atara, imalo 42 kuće koje su bile smeštene na mestu današnjeg centra, tri ozidana vrela i groblje sa crkvom i kapelom na mestu gde se i danas nalaze, što ima značiti da je više nego dvostruko starije. Mada, za ovu priču je važnije to što i na njemu ima umetničkih dela vrednih da se pred njima zastane i skrušeno skine kapa.