Čekajući predsednika Skupštine Srbije

Dva meseca posle verifikacije poslaničkih mandata i skoro pet meseci od izbora, za dan-dva, najverovatnije u petak, trebalo bi da bude nastavljena konstitutivna sednica Narodne skupštine Srbije, a na dnevnom redu je izbor njenog rukovodstva.

Jesu okolnosti specifične zbog virusa korona, ali, ipak, predugo se čeka na okončanje konstituisanja, tim pre što su rezultati izbora takvi da nikakvih problema, pa ni dilema, oko izbora, pre svega predsednika parlamenta ne bi trebalo da bude. Odugovlačenjem je samo dodatno urušen ionako, blago rečeno, skroman ugled parlamenta, što nikako ne ide u prilog priči o jačanju institucija.

U tridesetogodišnjoj istoriji obnovljenog višestranačja nikada se nije desilo da predsednik skupštine ne bude tako dugo izabran, a bilo je svakakvih situacija zbog odnosa snaga u parlamentu.

Predsednik skupštine je, po Ustavu, druga najvažnija funkcija u zemlji, on menja predsednika države u slučaju da je ovaj sprečen da obavlja tu dužnost, a imali smo priliku da vidimo kako to izgleda, pre svega, 2003. godine, kada je predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću istekao mandat, novi nije izabran, ubijen je premijer Zoran Đinđić, kada je Nataša Mićić, predsednica parlamenta, obavljala i dužnost predsednika države.

Da ostavimo po strani ulogu predsednika skupštine u njenom radu, a ogromna je, samo pomenuto iskustvo svedoči koliko je važna ova funkcija.

Ko je za ovo vreme, dok čekamo nastavak konstitutivne sednice, čitao raznorazne napise u isto takvim medijima, jedini utisak koji je mogao da stekne jeste taj da je Narodna skupština takoreći nebitna.

Dabome da nisu mediji krivi za ovakav stav prema najvišem zakonodavnom telu u zemlji. Tome su, svojim izjavama, ogroman doprinos davali stranački funkcioneri iz SNS-a, koji su, kad god su govorili o budućem premijeru jasno isticali da to mesto pripada SNS-u, dok, što se tiče mesta predsednika skupštine, nikad nisu bili tako isključivi.

Naprotiv, ostavljali su mogućnost da prvi čovek parlamenta bude iz neke druge stranke. U situaciji kad SNS ima, bez koalicionih partnera sa svoje izborne liste, apsolutnu većinu poslanika, davanje prostora za nagađanje da bi predsednik parlamenta mogao biti iz bilo koje druge stranke, osim iz SNS-a, bez obzira na obrazloženje takvog postupka, šalje se poruka da je skupština nevažna.

Ko god da sad bude izabran, a biće naprednjak, ovakvim ponašanjem parlamentu je već učinjena šteta.

Kako će funkcionisati novi skupštinski saziv, umnogome zavisi od predsednika parlamenta, od njegove tolerancije i spremnosti da razgovara sa svima, što u ovakvom odnosu snaga i nije neki naročito težak zadatak.

Ono što ne bi smeo da toleriše, jesu diskusije prepune teških reči o onima koji nisu u parlamentu. Ukoliko budemo slušali ono što smo slušali u prethodnom sazivu, ugled parlamenta kod naših građana ostaće na niskom nivou, a skupštini će i dalje u izveštajima Evropske komisiji biti rezervisano mesto za kritike, opravdane i neopravdane.