Kinšasa

Sedim u vozu između glamuroznog Pariza i nabildanog Lila na severu Francuske blizu granice sa Belgijom. Idem da odradim jedan posao i jedva čekam da se vratim nazad u Pariz. Ne uzbuđujte se, razlozi su samo u estetici, a ne kao da me tamo čeka neka romantična veza. Prelistavajući novine nabasam na jedan članak o Kongu i Africi. Setim se priče koju mi je ispričao poznanik „NN“ jednom davno negde u Tajlandu i rešim se da je ukucam u ovaj prokleti kompjuter koji vučem svuda po svetu. Priča je verovatno izmišljena pod uticajem alkohola i dosade... Pošto je NN Hercegovac poreklom , da ne remetim oralnu tradiciju, priču prenosim skoro tačno onako kako mi je ispričana. Neka imena i mesta sam izmenio za svaki slučaj... sasvim slučajno.

Početak priče

Orlovača, 1996. godine, gola polja, prodavci sveća i cveća, uvek neka vetruština sa kišom. Dok se ljudi sa sahrane razilaze i odlaze putem Žarkova i Beograda u glavu mi se uvuče, nekako kao krpelj i nezvani gost, belosvetska vucibatina, Mija Majmun. Video sam ga poslednji put na aerodromu u Bombaju. Projurio je u prolazu. Mijin posao je da prodaje čeličnu sivo-maslinastu robu, zemljama u kojima ljudi često nemaju šta da jedu ali nažalost iz različitih razloga njihove vođe uvek imaju dovoljno da potroše na te proizvode „životne potrošnje“. Pomogli smo jedan drugom par puta, nekoliko puta se napili zajedno i uvek bili veoma korektni jedan prema drugom. Mija mi je jednom ponudio i posao. Hteo sam prvo da prihvatim ponudu, ali ipak nisam. Volim da kažem da sam ga odbio zbog nedovoljne finansijske kompenzacije. Istina je medđtim da mi žena nije dala. Ne zvuči nimalo kako bi mačo Srbin voleo da se slika o njemu vuče po svetu ali znam da nećete to nikome reći. Njen argument protiv je bilo nešto na temu "karme", ne sećam se tačno više. Ah, taj budizam...

"Idem za Zair, strava zemlja, veliki potencijal. Azija je prolupala nema ovde ništa od kad se Kambodža smirila. Ajd, vidimo se u Kinšasi" reče mi Mija.

"Malo sutra" kažem ja.

Dok je odlazio samo je viknuo "...ej pozdravio te Laza Grobar". Nije ni sačekao da čuje moj odgovor i vidi moju zapanjenu facu.

"Nemoguće, pa on je Cigan!!!" (nisam mislio na Lazinu etničku, već klupsku pripadnost. Okrenuh se u neverici nazad prema baru i naručih još jedno piće dok mi se po glavi motalo "Zašto Grobar? ...ne mogu da verujem da je postao Grobar..."

Zair...

Moj gorepomenuti drugar Laza je ziveo u Kinšasi, glavnom gradu Zaira Došao je u Kinšasu iz Njujorka, a u Njujork iz Žarkova. Put Žarkovo, Njujork, Kinšasa, zvao je „staza slonova“. Radio je za jednu međunarodnu organizaciju povezanu sa Ujedinjenim Nacijama, koje su uvek nekako bile vezane za ovu zemlju još od njene nezavisnosti od Belgije 1960. Jedna od prvih misija UN je bila u tadašnjem Kongu 1960. kada je Belgija zatražila intervenciju UN da bi zaštitila svoje državljane od drčnih i novooslobođenih Afrikanaca. Da budemo iskreni, tražili su i da se zaštite rudnici dijamanata ali to je verovatno bio sekundarni razlog. Mislim, stvarno ne mogu da shvatim zašto su Afrikanci mrzeli slatke male Belgijance, pojma nemam. Možda zato što su za vreme kolonijalizma belgijski gospodari odsecali ruke i noge neposlušnim crncima, međutim mora da nisu to radili namerno. (To je verovatno bilo nešto kao "kolateralna šteta" jer ne bi ljudi koji prave tako slatke čokolade i super pivo mogli takve zločine da prave namerno).

E pa ti crnci stvarno nemaju smisla za kulturu. Drugi po redu Generalni Sekretar UN-a Dag Hamerseld je poginuo u avionskoj nesreći iznad sadašnje Zambije na putu za Kongo. Navodno je bio "previše pro-afrički orijentisan" pa su se, kažu, određene sile pobrinule da nestane, ali to su samo glasine i verovatno ništa više...

Zair, današnja Demokratska Republika Kongo je u vestima često prikazivana kao prokleta zabit gde caruju rat, bolest i beda. Međutim Kongo je bio inspiracija za naučnike (Albert Švajcer je ovde sakupio znanje da eventualno otkrije penicilin), revolucionare (Če Gevara ovde samo što nije izgubio glavu) i boksere (Muhamed Ali je ovde osvojio svoju besmrtnost pobedivši Džordža Formena, patosirajući ga u osmoj rundi davne 1974).

(/slika2)Prvi Evropljani u ovom delu Afrike su bili Portugalci. 1485. portugalski moreplovac Diego Čao je otkrio ušće reke Kongo. Ovaj deo Afrike je išao iz ruke u ruku raznih kolonizatora, Portugalaca, Engleza, Arapa, trgovaca robljem, sve dok krajem 19. veka belgijski kralj Leopold drugi nije tu zemlju kupio i registrovao to sve kao svoju privatnu firmu pod nazivom „Nezavisna Asocijacija

Kongo - Firma za razvoj“. Ta firma je tokom Berlinskog Kongresa 1885, preobučena u takozvanu Nezavisnu državu Kongo pod protektoratom Belgijice.

Posle dužeg zamajavanja i oslobodilačke borbe, 30. juna 1960. Kongo je postao nezavisna zemlja. Ali zapadne kolonizatore nije bilo tako lako isterati. Kongoanski predsednik vlade Patris Lumumba je pokušao da otera Belgijance, a tada i Amere koji su se prilepili namirisavši dobar profit od mineralima bogatog Konga, a i da bi sprečili ulazak Sovjeta u srce Afrike. Belgijanci i Ameri su uspeli da svrgnu Lumumbu i na kraju da ga i ubiju 1961. a zemlju su manje više dali na brigu i nebrigu njihovom tada vernom klijentu Mobutu-u koji je kasnije promenio ime ove zemlje u Zair.

Kad je Lumumba ubijen 1961. u Beogradu su izbile demonstracije. Levo orijentisana beogradska mladež besna na kolonizatore je izašla na demonstracije i razlupala Belgijsku ambasadu. U to vreme, borba protiv kolonijalizma je bila kul u Beogradu..

Da predjem malo na veselija sećanja. Većina mojih drugara se seća Zaira zbog sledeće liste heroja našeg detinjstva, a neki moroni se sećaju i minutaže:

Bajević het trik u 8, 30. i 81. minutu; Džaja u 14; Šurjak u 18; Katalinski u 28; Bleki Bogićević u 38; Ćelavi Oblak u 51., ...a i da ne zaboravim Petko Metko u 65. minutu. Jugoslavija:Zair - 9:0! Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974.

I da završim jednom ne tako uspešnom vezom između nas i Zaira. Na nesreću jednih, a sreću drugih, trećih i četvrtih, najnoviji događaji u našoj zajedničkoj istoriji odigrali su se relativno skoro. Krajem 1996. i početkom 1997. zairski diktator Mobutu se našao u frci. Ameri ga više nisu gotivili jer je tada demokratija ušla u modu, a i Sovjetski Savez više nije postojao. Loran Kabila lokalni vojskovođa iz provincije Kivu je krenuo u pohod na Kinšasu da svrgne dugogodišnju tiraniju Mobutua. U takvoj situaciji Mobutu je potražio spas od ... od nikog drugog nego od Mije Majmuna (onog s početka ove priče) i nažalost od Mijinog tadašnjeg šefa (i našeg bivšeg "vođe") Cobeta. Mija se dobro ovajdio prodajući Mobutu-u naše zastarelo oružje i rentujući neke  „proverene“ ratnike iz BiH. Kraj te priče je da je Mobutu prošao kao i svaki drugi lider koji je računao na Cobeta za pomoć. Posle par manjih obračuna Kabila je osvojio Kinšasu, a zatim i vlast u celom Zairu. Te iste 1997. u maju mesecu Mobutu je pobegao iz zemlje.

Laza i Tereza

Opet ja tupim sa istorijskim vezama al ajd da se vratimo na dotičnog Lazara. Laza je bio talentovan ... što se tiče fudbala, ali je zanemario karijeru zbog dve stvari - žena i obrazovanja. Ukus za izbor ženskog roda mu je uvek bio slaba strana jer ga nije imao ...kvantitet nikad nije bio problem ali kvalitet izgleda jeste. Političke nauke su mu jedine išle od ruke i tako je nekako zapalio za "Veliku Jabuku" i kasnije sticajem okolnosti završio u Africi.

Lazin život u Kinšasi je bio standardan život takozvanog "ekspatriata" koji živi u zemlji "trećeg sveta". Malo rada, puno zezanja i zabava i još više dosade. Tako je bilo sve dok u njegov život nije ušla Tereza.(/slika3)

Visoka Afrikanka sa očima koje su probadale mušku dušu. Rođena u Kinšasi, odrasla u Parizu, obrazovana na Sorboni, vratila se u svoju rodnu zemlju da bi radila za jednu humanitarnu organizaciju, ili je barem tako rekla Lazi. Tereza je bila sinteza telesne privlačnosti, snobovske uobraženosti (verovatno francuski uticaj) i životinjske samosvesti. To je bilo fatalno, jer se Laza oduvek palio na uobražene, a kad su uzgred bile i lepotice, e to je onda bila katastrofa. Afrikanke iz Zapadne Afrike su inače uglavnom visoke (ako nisu pigmejke). Njihove zanosne obline se utapaju na magičan način u njihovu visinu i gracioznost. Pokreti su im slični gazelama koje i kada sporo hodaju savanom odaju utisak da mogu da potrče u trenu, čim osete da je lav u blizini. E sad, kao što već rekoh Laza nije baš izgledao kao "lav" iako je imao lavlje srce i zato Tereza nije zasprintala na vreme. Takođe mislim da nije najjasnije ko je koga tu lovio.

Pričaju ljudi da su ih jedno vreme stalno viđali zajedno. Navodno Laza je već muku mučio muku kako da je predstavi kevi u Žarkovu odnosno kako bi mama Rada reagovala. To bi bilo nešto kao: "Dobro mi došla draga moja!!!", a u stvari bi mislila "Joj Lazo šta mi radiš..šta će ljudi da kažu"...uglavnom sama ideja o toj porodičnoj dinamici dovodila je Lazu do ludila.

Nažalost Laza nije stigao da se suoči sa tim kulturološkim i rasnim problemom.

Jedne večeri kada je došao po nju da idu na prijem u jednu od ambasada, našao je Terezu mrtvu u njenim kolima ispred njene kuće. Sve je bilo izrešetano metcima. Zvaničan izveštaj bio je da je Tereza poginula u sobraćajnoj nesreći, ali smo kasnije čuli glasine da Tereza nije radila za humanitarnu organizaciju već za jednu firmu koja je pokušavala da "uđe" na tržište dijamanata...

Šta se tačno te večeri dogodli nije nikom jasno ali je izvesno da je posle ekipa afrikanaca ganjala Lazu po Kinšasi. Da li je ta ista ekipa bila odgovorna za Terezinu smrt neće se nikad saznati. Brza vožnja kroz taj grad je sasvim ok i uobičajkena čak i po noći. Miris kuvanja i prženog majmunskog mesa, kad se ugasi erkondišn i otvore prozori na kolima deluje kao putovanje kroz noćnu moru.  Belo okrečene betonske i zemljane ograde i pojedine bele vile sa dugačkim stubovima iako slabo osvetljene davale su dovoljno svetla da se vozi i po mraku i to bez upaljenih svetala. Međutim kad te juri ekipa NBA košarkaša i još s vremena na vreme opale iz oružja to onda i nije za zezanje.  

Laza je uspeo nekako da se dovuče do glavne kancelarije UN. Tu je stao, a njegovi gonioci su stali negde 50 metara iza njega. Nisu više pucali samo su čekali.

Vojnik UN na straži, inače iz Bangladeša nije mu dao uđe. Kaže, kancelarija je zatvorena i nema ovlašćenja da pušta nikoga....Laza se izdrao da ga pusti, da mu zna komandira Hasana i da ako ga ne pusti da će Hasan da ... vojnik senj uplašio ali nije popuštao... Lazini gonioci su izašli iz kola i polako krenuli prema kapiji kancelarije UN ...

Epilog

Posle Terezine smrti Laza je provodio dosta vremena na groblju blizu aerodroma Nđili. Dolazio je tu često posle posla, sedeo bi u kolima, pušio i praznio flašu. Nije pričao ni sa kim osim sa klincima, takozanim dečijim "vešticama" koji su se vukli oko groblja i davao im po koji dolar tek da ga ostave na miru. U početku su ga prolaznici gledali sa podozrenjem ali su vremenom prestali da obraćaju pažnju i počeli da ga tretiraju ga kao jedan od nadgrobnih spomenika. Tako je u stvari i dobio nadimak, "Grobar".

Danas živi u jednoj zemlji Južne Amerike i još uvek radi za "plave". Čujem da s vremena na vreme navraća u Kinšasu, poslom. (kraj)

P.s. Obećao sam NN-u da nikom ovu priču neću ispričati, ali me je iznervirao prošli put kad sam ga sreo. Živeli!