Predlog za Miroslava Lajčaka

Odista je dobro i to iz više razloga što je baš Miroslavu Lajčaku povereno da u ime i za račun Evropske unije iznađe prihvatljivo i održivo rešenje u poremećenim odnosima između diplomatski eufemistički definisanih entiteta Beograda i Prištine.

Naravno, Lajčak nema moć odlučivanja, ali ima moć predlaganja i uveravanja i pitanje je veštine, vremena i okolnosti koliko će da uspe u stvaranju realnog raspoloženja za činjenje bez prisile i privole u posredovanju između, uslovno shvaćeno, strana sa suprotstavljenim interesima.

 Kada bih kao čovek sa bogatim i raznovrsnim iskustvom u Briselu, međunarodnim organizacijama i ekonomskim odnosima sa inostranstvom, dozvolio sebi luksuz da samoinicijativno pomognem Lajčaku, izneo bih mu svoj pogled kao dobronamerni predlog koji zavređuje pažnju i razmišljanje.

Verujem da Lajčak ima volju da kreativno, bez predubeđenja i predrasuda, pronađe ključ za više vrata, takoreći kalauz, koji, će otvoriti put ka uspešnom rešenju.

To može postići ukoliko problemu pristupa principijelno i konstruktivno, ali i na inovativan način. Moja razmišljanja i uvid koji sam stekao u ono o čemu se razgovaralo, pregovaralo i promovisano, dovela su me do stava da je potreban inovativan pristup sa više kreativnosti i lucidnosti.

Suština inovativnog pristupa podrazumevala bi da se u okrilju Evropske unije formira specijalno telo od eksperata iz zemalja članica EU u kojima takođe postoje veće ili manje entitetske protivurečnosti i kontroverzne oko institucionalnih i faktičkih pitanja razrešavanja suprotnih težnji u sopstvenim zemljama,  recimo iz Španije, Rumunije, Slovačke, Kipra... To telo bi trebalo da vode francuski i nemački eksperti, s Lajčakom na čelu, a cilj je da se definiše model odvajanja i osamostaljivanja određenih entiteta na principijelnim osnovama i po određenim kriterijumima i pravilima.

Model bi mogao da bude poput onog na osnovu kojeg je Britanija mirno i sporazumno izašla iz EU. Popularnije rečeno, ti kriterijumi i pravila figurativno bi se mogli shvatiti kao zakonodavne odredbe za sporazumni razvod braka.

Tada se u EU ne bi radilo od slučaja do slučaja i na brzinu, uz pritiske i uslovljavanja već na osnovu određene direktive kojom bi se regulisalo kada bi bilo koji entitet (iks ili ipsilon) mogao da se odvoji od celine( C).

Time bi se izbegli ili bar relativizovali isključivi i jednostrani pristupi. Umesto njih fokus bi bio na interesima i posledicama koje proističu iz njihove konvergencije, divergencije ili neke sintetičke kompromisne linije.

Na osnovu inovativnog pristupa predlažem gospodinu Lajčaku da hitno  odredi model EU po kome bi kao posrednik radio i g postepeno radio evolutivno i kumulativno vraćanja poverenja i rešavanja praktičnih (često egzistencijalnih pitanja ).

Pristup SAD delom upućuje na to, iako nigde eksplicitno, jer poručuje – uredite ekonomski sistem i odnose, učinite ih efikasnim i funkcionalnijim, manje će biti napetosti, zluradosti, zlonamernosti i svega drugog što osujećuje dostojanstven život u miru. Uradite nešto konkretno i efikasno, to je poruka koja stiže sa druge strane okeana.

Miroljubiva koegzistencija uvek može da postoji i nju vredi razvijati u svim okolnostima i u situaciji zaoštrenih protivrečnosti. Na tom talasu Lajčak bi sa pomenutim timom eksperata mogao da proširi i osnaži svoj delegirani autoritet i na taj način istorijski doprinese afirmaciji EU kao integracione grupacije spremne i sposobne da se suočava sa izazovima i rešava najveće i najdelikatnije kontraverze i protivurečnosti na organizovan i sistemski način. U svakom slučaju treba mu pomoći da izađe iz začaranog kruga jednostranosti i lutanja po lavirintima.

Pritom glavni nosioci centralne politike EU treba da imaju u vidu da će davanjem šire i svestranije podrške Lajčaku za inovirani pristup doprineti boljim perspektivama same unije.

Slobodan Stojanović,
nekadašnji direktor Komore Jugoslavije u Briselu