Olivera Jevtić – simbol srpske atletike

Olivera Jevtić (43), jedan od simbola srpske atletike, prethodnih dana bila je u centru pažnje, ali ne zbog svojih uspeha, već zbog incidenta koji se dogodio na maratonu u Sofiji, na kojem ju je jedan siledžija oborio usred trke i povredio. Srećom, povrede nisu bile teške, ali bi mogle da je zaustave u pokušaju da se plasira na svoje sedme olimpijske igre, jer nije bezbedno trčati kvalifikacije u maratonu ako takmičar nije sto odsto spreman.

Trčanjem je počela da se bavi u rodnom Užicu, uz veliku podršku godinu dana starije sestre Violete, za koju kaže da je bila „rođena šampionka”. Olivera je govorila za nju da je bila i brža i izdržljivija od nje, ali da nije bilo uslova da se bave atletikom.

– Tada nas je bilo osmoro u kući. Bili su tu i baba i deda, pa je neko morao da pomaže majci. Violeta je to preuzela na sebe, pošto je videla da sam poludela za atletikom – rekla je u jednom svom intervjuu takmičarka užičke Mladosti Olivera Jevtić, za čiji razvoj je zaslužan i kros „Politike”, na kojem je kao pionirka osvojila dvanaesto mesto.

Na tom krosu za nju se zainteresovao trener Slavko Kuzmanović, njen budući mentor i najveći oslonac u karijeri. Debi Srbije na evropskim prvenstvima obeležila je maratonskom medaljom (Geteborg, 2006), na koju se čekalo pola veka, od olimpijskog srebra Franje Mihalića iz Melburna 1956. U teškoj trci na 42.195 metara, po kiši, jakom vetru i velikoj vlazi i u jakoj konkurenciji, stigla je na cilj posle dva sata 30 minuta i jednu sekundu – samo 26 sekundi iza Nemice Ulrike Majš.

– Mislim da ni u životu ni u sportu ništa nije slučajno. Ni to što sam baš ja posle šesnaest godina osvojila prvu medalju za našu atletiku na evropskim prvenstvima. Kao klinka 1990. godine gledala sam prenose iz Splita i, kada je Snežana Pajkić osvojila zlatnu medalju, plakala sam pola sata i rekla majci da moram da postanem atletičarka – rekla je u jednom intervjuu „Politici”.

Osvojila je pregršt odličja na evropskim i svetskim prvenstvima u juniorskoj i mlađoj seniorskoj konkurenciji (na 3.000, 5.000, 10.000 m), kao i pet bronzi na seniorskim šampionatima u krosu.

Maratonsku karijeru počela je na najvećem maratonu na svetu, u Njujorku 2002. godine, na kojem je osvojila treće mesto, ali joj je ono oduzeto. Diskvalifikovana je zbog pozitivnog doping testa (efedrin), iako su čak i organizatori trke u izjavi za „Njujork tajms” istakli da se ta supstanca tu našla slučajno, pošto je prisutna u lekovima za ublažavanje kašlja.

Već naredne godine pobedila je na maratonu u Roterdamu (dva sata 25 minuta i 23 sekunde). Zatim je 2004. bila treća na Bostonskom maratonu i šesta na Olimpijskim igrama u Atini 2004, kao najbolje plasirana evropska takmičarka. Dve godine kasnije zauzela je drugo mesto u Geteborgu i četvrto u Tokiju. I tako godinama, uspeh za uspehom, uz mnoštvo državnih rekorda. Pored ostalog, dva puta je osvajala najprestižniju uličnu trku u Brazilu, u Sao Paolu, 1998. i 2005.

Dva puta je proglašena i za sportistu godine u izboru Olimpijskog komiteta Srbije, 1998. i 1999.