Legitimno je da postoje oprečna mišljenja

Poslednjih decenija spomenici istorijskim ličnostima u Srbiji postali su predmet podela javnosti na estetskom, ali čini se više na političkom nivou. Istorija pamti razne primere oko kojih se domaća javnost uskomešala i nekad „isterala svoje”. Poznato je osporavanje postavljanja Meštrovićevog Pobednika na Terazijama sa moralnog i umetničkog aspekta. Spomenik Vuku Karadžiću, rad vajara Đorđa Jovanovića iz 1932. godine, trebalo je da bude postavljen u Univerzitetskom parku u Beogradu, ali su gradske vlasti procenile da je bio prevelik za to mesto. Posle nekoliko godina našao se u Parku Ćirila i Metodija, okrenut prema ulici, što je naljutilo autora.

Stručna javnost je poslednjih godina reagovala protiv estetike spomenika Nikoli Tesli na beogradskom aerodromu, caru Nikolaju u Ulici kralja Milana u Beogradu, kralju Petru Prvom Karađorđeviću u Novom Sadu , postavljalo se pitanje čemu spomenik Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu. Najnovije reakcije tiču se postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Polemike u vezi sa estetikom, izvedbom, simbolikom, visinom od 23 metra ovog spomenika se vode do usijanja.

U seriji razgovora koje ćemo plasirati na ovim stranama pokušaćemo da dobijemo odgovore na pitanja da li su podele javnosti u vezi sa spomenicima više estetske ili političke prirode, šta bi trebalo raditi kako bismo imali dostojan spomenički pejzaž i kuda su nas odvele te polemike.

Odlično je što „Politika” pokreće diskusiju o tako važnoj temi kao što su memorijali! Javni spomenici su reprezentativan izraz kulture društva koje ih postavlja, pa je razumljivo da su ti simbolički znaci određenog vremena u žiži interesovanja celokupne zajednice, ali i svakog pojedinca, kaže za naš list Irina Subotić, istoričarka umetnosti, profesor emeritus i član „Evrope nostre”, i dodaje da je legitimno da postoje oprečna mišljenja, i estetska, i politička, i subjektivni stavovi, ali treba imati u vidu s kojih pozicija se vode rasprave.

‒ Meštrovićevom „Pobedniku”, simbolu Beograda, zaista je primerenije mesto na Kalemegdanu, iznad ušća Save u Dunav a ne na Terazijama, odakle su ga, između ostalih, „prognale” i ženske organizacije. Tamo dominira prostorom, upirući pogled ka zapadnim delovima tada novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nikolu Teslu Drinke Radovanović bolje je ne spominjati: tuga koliko nesporazuma u jednoj figuri! A šta tek da se kaže o aktuelnom postavljanju spomenika tako velikoj ličnosti kao što je bio Stefan Nemanja: taj megalomanski spomenik je sindrom vremena u kojem živimo pa nije neočekivano da izaziva različite reakcije ‒ dodaje naša sagovornica.

Ona, takođe, smatra da nije pitanje samo usaglašavanja struke već zakonsko primenjivanje niza procedura, uobičajenih u modernim, demokratskim društvima, kojima mi, kako kaže, očevidno, ne pripadamo. Konkretnije, reč je o tome kada i ko predlaže podizanje spomenika, da li postoji društveni konsenzus o potrebi za spomenikom, ko raspisuje i kakvi su uslovi konkursa, ko formira i ko se bira u savete i žirije, da li su poštovane zakonske odredbe, koliko je i na koji način javnost obaveštena i uključena, da li su transparentne sve procedure, odluke, i oko izbora i oko finansiranja spomenika, da li su poštovane ideje i javne primedbe građana i različitih struka – urbanista, arhitekata, predstavnika umetničkih i drugih strukovnih udruženja, finansijskih stručnjaka i slično.

‒ Lep primer takve saradnje ostvaren je u Splitu kada je trebalo naći adekvatno mesto za monumentalan Meštrovićev spomenik Grguru Ninskom u istorijskom jezgru grada, kraj Dioklecijanove palate. Gradske vlasti su sa stručnjacima i građanima šetali spomenik sve dok nije nađeno optimalno mesto kod jednog od ulaza, na kojem i danas stoji ‒ ukazuje nam ona i ističe:

‒ Ništa od svega ovoga nije poštovano kada je u pitanju realizacija spomenika Stefanu Nemanji, što razume se izaziva mnoga podozrenja, sumnje i nezadovoljstva: počev od mesta na Savskom trgu, ispred zaštićenog spomenika kulture kakav je stara Železnička stanica, do neprimerene, faraonske visine, izmišljene ikonografije, banalizacije tradicije i besmislenih detalja. Svedoci smo niza neadekvatnih poteza lokalnih vlasti, pre svega kada je reč o Beogradu i menjanju njegove urbane, istorijske matrice agresivnim, neadekvatnim projektima ili prevaziđenim, patrijarhalnim likovnim modelima. Tako se neuspešno i nemušto vraćamo u romantičarske zanose 19. veka, daleko od aktuelne memorijalne prakse koja prati politiku i kulturu sećanja novim vidovima umetničkih intervencija u prostoru, sa mnogo više vezanosti za određeni prostor, suštinu značenja i obrazovni cilj spomeničkog mesta.

Irina Subotić podseća i na sam razlog postavljanja spomenika – to se čini od pamtiveka da bi i u budućnosti podsećali na vrednosti prošlih vremena. Sadašnji spomenici, u koje pre svega spada ruska vizija Stefana Nemanje, govoriće o bezidejnosti, nedostatku ukusa, odsustvu simboličkih elemenata koji se nadoknađuju deskripcijom i viškom detalja, ali i o nerazumevanju da je istorija „potrošila” figurativni izraz te vrste, zloupotrebljujući ga u ideološke svrhe u hitlerovskim spomenicima vajara Arnoa Brekera ili staljinističkim delima Vere Muhine ‒ smatra ona.

Pojedini spomenici opstali su, neki su uništeni ili sačuvani u depoima muzeja, a određeni premešteni na mesta namenjena obrazovanju novih generacija, kao primeri nesrećnih ideologija prošlih vremena, zaključuje Irina Subotić i dodaje:

‒ U različitim prilikama sam reagovala protiv svake vrste uništavanja tragova prošlosti. Međutim, svedoci smo da se sa radovima na podizanju spomenika Nemanji odmaklo uprkos nizu neregularnosti i javno izrečenih protivljenja različitih struka, pa je ostalo pitanje – šta da se sada radi?