Uloga Gordane Čomić u novom kabinetu
Serija naizgled bizarnih događaja u vezi s formiranjem vlade iznenadila je i zbunila ovdašnju javnost, kao i zainteresovani deo međunarodne javnosti. Počev od čekanja poslednjeg časa za predlaganje mandatara, preko izbora Ivice Dačića za predsednika Narodne skupštine, do najave oročenja mandata vlade i izbora predstavnice vanparlamentarne opozicije za ministarku, sve je, ipak, samo ne besmislen red slučajnosti.
Ad hok tumačenja, kojima svako prema interesu i nahođenju tumači novonastalu situaciju, samo doprinose zbrci. Ako se, međutim, želi razumeti ovaj neobični niz, valja ga povezati sa, u proteklih godinu dana pojačanim, pritiskom SAD i EU za rešenje kosovskog pitanja.
Sve i da je hteo, predsednik države i najjače partije jedva da je od 21. juna imao nekoliko slobodnih dana da se posveti kadrovskim rešenjima za novu vladu. Događaji su se nizali kao na filmskoj traci. Prvo je Grenel zakazao sastanak u Beloj kući za 27. jun. Susret je odložen zbog podizanja optužnice protiv Tačija i intenzivnijeg uključivanja Lajčaka u pregovarački proces. Usledili su poseta Moskvi, razgovori s Merkelovom, odlazak u Vašington i potpisivanje Vašingtonskog sporazuma, a zatim nastavak razgovora u Parizu pod pokroviteljstvom EU. Hronologiju ostalih susreta i zbivanja na marginama ovih najvažnijih teško je i upamtiti.
Izbor nove vlade nije bio najvažnije pitanje, osim možda za one koji su direktno ili indirektno pokazali interesovanje za ministarsku i pobočne pozicije. Upravo većinu njih je kao hladan tuš presekla najava prevremenih izbora pre nego su stupili na funkciju. Sada ostaje samo da se vidi da li će novonastalu situaciju iskoristiti da se nametnu za potencijalno novi mandat.
Zvanično objašnjenje da je reč o motivacionom činu deluje razložno, ali je teško oteti se utisku da iza najave vanrednih izbora stoji nešto mnogo ozbiljnije. To, svakako, nije briga za popunjavanje poslaničkih klupa predstavnicima opozicije, kako su neki od njenih egocentričnih predstavnika želeli da predstave. Po svemu sudeći, bojkot nije mnogo uzrujao vladajuću stranku i njenog predsednika, a izgleda da im ne bi mnogo smetalo da bez opozicije vladaju do sudnjeg dana. Pre bi se reklo da je predsednik ovom najavom poslao političku poruku međunarodnoj zajednici, domaćoj javnosti, pa i opoziciji, da će se u narednih godinu i po na političkoj sceni desiti nešto važno što će zahtevati proveru poverenja birača.
Jedina takva nesvakidašnja stvar mogla bi se ticati razgovora u vezi sa statusom Kosova i pitanja koja traže izjašnjavanje čitave javnosti.
Iz tog ugla postaje razumljivo postavljanje Ivice Dačića na mesto predsednika parlamenta, odnosno pojava novog ministra spoljnih poslova. Bez obzira na solidnu saradnju koju su predsednik države i dosadašnji ministar imali u vezi s ovim pitanjem, jasno je da je Vučić centralna figura i iz tog razloga želi da ima potpunu kontrolu nad tim procesom. Iznenađenja koja bi mu Ivica Dačić potencijalno mogao prirediti u budućnosti isključena su postavljenjem na tu poziciju Nikole Selakovića, koji važi za jednog od predsednikovih ljudi od najvišeg poverenja. Istovremeno, Dačić je postavljen na poziciju na kojoj, mada kontrolisan od skupštinske većine, ima ličnu odgovornost i jasnu medijsku vidljivost u ovom procesu.
Najzanimljivije je, ipak, postavljenje Gordane Čomić na mesto ministarke za društveni dijalog. Koliko god se opozicija trudila da je predstavi kao Vučićevog trojanskog konja i ženu koja je u dosluhu s vlastima, to za obaveštene evropske krugove nije uverljivo. Zapravo, čak i kad je o domaćoj javnosti reč, lakše bi bilo dokazati veze između vođe sadašnje vanparlamentarne opozicije i predsednika države, kao i čvrste finansijske aranžmane koje s njim povezane firme imaju s javnim preduzećima, nego bilo kakvu korumpiranost Gordane Čomić. Ona naprosto predstavlja opozicionu struju koja hoće da preuzme odgovornost i bude most iznad jaza koji se planski kopa u društvu. U ovom trenutku njeno uključenje u vladu ne prija ni svima u vladajućoj partiji. Očigledno je, međutim, da se njenim izborom odgovornost za unutrašnje sukobe prebacuje na opoziciju ukoliko ne prihvati razgovor čak ni s osobom čiji je opozicioni autoritet veći nego što ga sami imaju.
Ukratko, najavljeni prevremeni izbori s predstavnicom opozicije u vladi i strogo kontrolisanim koalicionim partnerom na čelu skupštine učiniće da će protesti opozicije, koji se mogu predvideti s izvesnošću kretanja japanskih vozova, imati znatno slabiju podršku javnosti nego što bi je imali da se vlast ponaša autistično i slavodobitno. Istovremeno, to će ojačati vlast u nastojanju da razreši kosovski čvor.
Jedino što se ne zna, a neće se do kraja ni znati, jeste da li su ovi manevri priprema za rešenje kosovskog pitanja po diktatu EU, odnosno proveru da li javnost to odobrava, ili su sračunati za traženje podrške javnosti za suprotstavljanje zapadnim pritiscima u tom pravcu.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista