„Zaboravni" komunalci

Beograđani znaju da moraju oprezno da se kreću trotoarima, jer su ploče kojima su popločani na mnogim mestima ulegle. Meni se pre dve godine dogodilo da zapnem nogom o jednu takvu ploču na trotoaru ispred parkinga „Politika” u Makedonskoj ulici.

Prilikom pada udarila sam desnom stranom glave o zid. Prolaznici su pozvali hitnu pomoć, a ljubazni konobar iz obližnjeg kafića mi je dao led da stavim na ranu. Prevezena sam u Urgentni centar, gde mi je povreda sanirana (glava je ušivena) i napravljen snimak skenerom.

Na moju sreću, nije bilo ozbiljnijih povreda, ali sam sutradan morala da primim zaštitnu injekciju i da odlazim na previjanje. Nisam mogla da od grada tražim obeštećenje za povredu i odsustvovanja sa posla, jer policija nije izašla na mesto događaja da napravi zapisnik. Prioritet je bio da mi se zbrine rana.

U Ulici Milana Jovanovića u Žarkovu, u kojoj živim, trotoari nisu pokriveni pločama, već asfaltom, ali i tu preti opasnost da prolaznici dožive sličnu povredu. Naime, ispred zgrade broj 10–12 deo trotoara je niži, jer nije naliven završni sloj asfalta.

Tu sam se doselila pre tri godine i mislila da je reč o popravci koja nije završena. Ali, vreme prolazi a izvođači radova su i zaboravili da su ovde radili. Osim što je neprijatno koračati tim delom ulice, pogotovo starijim osobama i majkama koje guraju decu u kolicima, postoji i rizik da se neko saplete i doživi ozbiljniju povredu. Opasnost se povećava u zimskom periodu, kada ima poledice ili kada sneg prekrije neravnine i rupe na trotoaru.

To su za komunalne službe možda sitnice, ali za građane koji slabije vide, ili se teže kreću, ovako aljkavo urađen posao predstavlja opasnost. Da ne pominjem da svaka povreda povlači i trošak za zdravstvo, a mogla bi da bude i trošak za grad, kada bi građani podnosili tužbe protiv komunalnih službi.

Mirjana Radević,
Beograd