„Evgenije Onjegin" ‒ omaž Lidiji Pilipenko

Puškin je moja velika slabost. U „Evgeniju Onjeginu” je imao jednostavnu misao, a to je da ljudi zaista mogu da žive na mnogo različitih načina. Moj balet „Evgenije Onjegin” govori o ljubavi i kakva ona može biti. U životu postoje pravila, neko ih sledi, a neko ne. U nekim svetskim koreografijama „Onjegin” je površnije prikazan, kao surova i bahata ličnost.

Ipak, ja sam pronašla u sebi ljubav za svaki od likova u ovoj priči i bez osude ih donosim na scenu, rekla je Lidija Pilipenko, primabalerina i koreograf u poslednjem intervjuu za „Politiku”, uoči beogradske premijere baleta „Evgenije Onjegin”, na muziku Čajkovskog, 23. decembra 2017. koji je potpisala kao koreograf, libretista i reditelj.

U znak sećanja na Lidiju Pilipenko (8. februar 1938 ‒ 3. jul 2020), sinoć je izveden upravo ovaj, poslednji njen „Evgenije Onjegin” na sceni prestoničkog Narodnog pozorišta.

Pre tri godine na ugovoreni intervju za „Politiku” u salonu nacionalnog teatra Lidija Pilipenko, tada već u godinama i narušenog zdravlja, došla je sa drhtavim rukama i glasom, ali sa sjajem u oku. Bila je zadovoljna što ima priliku da ponovo stvara i to po remek delima Puškina i Čajkovskog. Detaljno je objašnjavala kako je zamislila svaki od likova u ovom baletu. Potom je govorila o svojim počecima:

‒ Prvo što sam odigrala bio je mali solo u baletu „Silfide” koji sam dobila zahvaljujući Dimitriju Parliću. Posle su se nizale role u klasičnim i savremenim baletima. „Banović Strahinja” Zorana Erića bio je prvi moj balet i tada sam još igrala aktivno. Tako je sve krenulo. Drugi je takođe njegov „Jelisaveta”, izdvojila bih „Darinkin dar” Zorana Hristića, pa mjuzikl „Priča o konju” koji je doživeo veliki uspeh. Potom sam veoma volela „Samsona i Dalilu”, Malerovu „Drugu simfoniju”, tu su i „Šeherezada”, „Večiti mladoženja”, „Kavez”, „Pesnik Čajkovski”, „Nečista krv”, „Dama sa kamelijama”.

Lidija Pilipenko je svojom velikom karijerom pisala istoriju beogradskog baleta nizom uloga iz gvozdenog repertoara, ali i savremenim ostvarenjima. Kompozitor Zoran Hristić govorio je da je Lidija njegovom delu „Darinkin dar” dala nov kvalitet, a ona se prisetila te predstave ovako:

‒ Saznajem da igram Darinku, reč je o istinitom događaju koji govori o ženi koja je morala da žrtvuje svoju decu. Igrala sam je više od stotinu puta i posle spuštanja zavese su mi žene u suzama prilazile. Darinka mi je donela uspeh u svakom pogledu, igrala sam je i pred Sofijom Loren, ali sam teško nosila njenu tragičnost.

U dva navrata Lidija Pilipenko je bila direktor Baleta u Narodnom pozorištu, a u to vreme bio joj je potreban natčovečanski napor da se izbori s nedaćama, radom u vreme bombardovanja, ali i sa sujetama i zavišću, o čemu je svedočila:

‒ Mogu relaksirano da govorim o periodima kad sam bila direktor baleta (od 1991. do 1993. i do 1997. do 2000. godine). Jedini razlog zbog kog sam to prihvatila bio je da sa svojim iskustvom pomognem. S obzirom na tadašnju situaciju, imali smo dobre predstave koje su mogle da odu u svet. Ali nemilosrdan je bio kavez u kome smo se nalazili (sankcije). Sačuvala sam balet u tom periodu. Ponosim se i Parlićevim „Labudovim jezerom” koje je tada postavljeno, jer ono brine o mladim generacijama. Ipak, životno me ispunjava koreografija i nju stavljam ispred karijere primabalerine. Balet je jedna od najtežih umetnosti.

I na Istoku i na Zapadu o igračima se brine. Nebriga može doslovno da izbriše baletsku umetnost (kod nas se igra do 50. godine života). A mi nismo čuvarni i to je velika greška, zna se čija. Ipak, ne možete jednog umetnika koji je veliki da uništite ako on to ne dozvoljava. Kad izađe na scenu umetnik je Bog i tu je tačka! Pandan tome je vlast koja je dužna da brine o bogovima (umetnicima), a događa joj se da bude zaboravna! A ko ostaje zapisan u enciklopedijama i u istoriji jednog naroda?