Kako pomoći „Kolarcu" - ozbiljni menadžerski i programski propusti

Sve je manje volje i ljubavi za ono što nam je dato da čuvamo, a kamoli za ono novo što bi moglo da se stvori. Ilija M. Kolarac nam je podario zdanje i salu koja je i danas jedina reprezentativna, najviše akustična i namenjena je klasičnoj muzici pre svega. Razgovaramo o njenoj budućnosti, umesto da smo sagradili bar još jednu koja bi joj parirala. A bogami i rasteretila od orkestara kojima služi za redovne probe, kaže Anja Đorđević, kompozitor, koja je studije kompozicije završila u klasama Vlastimira Trajkovića i Zorana Erića i pripada generaciji kojoj će biti potrebni podrška i priznanje, publika i dvorane.

Naša sagovornica je Mokranjčevu nagradu dobila za operu „Narcis i Eho”. Često je radila u pozorišnim i filmskim projektima, a njeno primarno polje je muzički teatar. Problemi povezani sa Kolarčevom zadužbinom je ne ostavljaju ravnodušnom i postavlja pitanje da li je potrebno da se borimo za svako drvo, spomenik, zgradu, salu, za ulicu, park, da se konstantno iscrpljujemo protestima pokušavajući da zaustavimo kič, nepravdu, devastaciju kulture u širem smislu. Sumorna atmosfera u kojoj živimo obesmišljava svaki trud.”

Anja Đorđević ističe da je pandemija teško pogodila mnoge institucije kulture širom sveta, pa i naše, ali ujedno ukazuje i na nedostatke i propuste za koje nije kriva samo korona:

‒ Vratila bih se na vreme pre objektivne nedaće. Kao posmatrač i čest posetilac Kolarca rekla bih da postoje ozbiljniji menadžerski i programski propusti. Ako izuzmem cikluse „Velikani muzičke scene”, a kasnije „Tvoj svet muzike” koje je 17 godina uspešno vodila Mirjana Lazarević, poslednjih godina ne vidim jasno profilisan program i politiku kuće. Može vam se učiniti da je Kolarac krcat događajima, i meni se pričinilo i to pre svega zato što isti prostor redovno dele dva simfonijska orkestra, SO RTS i Beogradska filharmonija. Dakle u vremenu pre pandemije redovno smo imali dva simfonijska koncerta, ako ubrojimo i različite gostujuće projekte koji uredno plate salu, manje više program se popuni.

Naša sagovornica nastoji da finansijske i druge probleme zadužbine sagleda sa više strana i dodaje:

‒ Važno je reći da Kolarac ima ugovor sa Ministarstvom kulture za tekuće troškove i izdatke. Treba pogledati sajt Kolarca nekoliko godina unazad. Najbrži način da uvidite koliko praznina ima. Uzgred, sajt nije dobar, dosta nepregledan, šturih informacija. Neophodno je da se pusti malo svežeg, novog zraka da bi ustanove od najvećeg kulturnog značaja imale budućnost. Uz pomoć države, zainteresovanog darodavca, mecene, sportiste, uz našu pomoć, koliko god skromnu, Kolarac će nastaviti svoj život i nadam se dobiti i neki novi kvalitet.

O budućim potezima, o tome šta i kako preduzeti Anja Đorđević jasno iznosi svoj stav:

‒ Konačno, ne verujem da je upitna budućnost Kolarčeve zadužbine. Upitno je ko ima znanja, volje, strasti da radi na oporavku institucija od nacionalnog značaja. Da bude posvećen, da ne sedi na više stolica i rasipa se, jer niko nije supermen. Ja „samo” komponujem, povremeno nastupam kao solista. Pomisao da pride sedim u raznim telima koji kreiraju i donose važne odluke u meni izaziva imaginarni kolaps, ne želim ni da probam, dovoljno se umaram i od ovoliko posla. I za kraj činjenica je da smo ograničeni merama protiv virusa ali zar ne bi bilo dobro i izvodljivo, u manjem obimu, da daroviti đaci i studenti, koji nemaju veliku izvođačku praksu, održe po jedan matine koncert dnevno, bez honorara, a publika da donira cenu ulaznice prema svojim mogućnostima. Pomoć jeste skromna, ali značaj koji ovakav čin ima za budućeg muzičara je ogroman. To bi bio plemenit potez, uostalom i najnormalnija briga za građane i muzičare.