O sebi govorimo kroz objekte koje posedujemo

Španska književnica Sara Mesa (Madrid, 1976), pored ostalih, autorka je i romana „Ožiljak”, koji je kod nas u prevodu Ane Marković objavio „Klio”. To je priča o neobičnom ljubavnom odnosu dvoje junaka, koji se upoznaju na književnom forumu i počinju da diskutuju o životu i umetnosti. Ubrzo glavni junak Knut, koji sebe tako naziva po Knutu Hamsunu, devojci sa kojom se dopisuje, počinje da šalje gomile ukradenih knjiga, kao dokaz privrženosti. Posle nekog vremena, njegovi pokloni postaju tipični simboli potrošačkog društva: firmirana garderoba i modni dodaci. Njegova izabranica oseća da treba da pobegne, ali je neka potreba zadržava da ostane u tom odnosu...

Sara Mesa je povodom ove knjige nagrađena „Kritičkim okom” za pripovednu prozu Španskog nacionalnog radija, a uvršćena je na listu za knjigu godine u dnevnim listovima „El pais”, „El mundo”, „El espanjol”... Dela ove spisateljice prevedana su na deset svetskih jezika.

Sve osim ljubavi, a najpre manipulacija, definiše onlajn emotivni odnos junaka u vašem romanu. Zbog čega vam je ovakva elektronska veza bila privlačna i pre pojave novog virusa?

Manipulacija je oduvek postojala u romantičnim odnosima. Možda je to nešto u vezi sa ljubavlju, želja za posedovanjem, ekskluzivnost, strah od napuštanja, što vodi zloupotrebama na ovaj ili na onaj način. Međutim, ne dešava se to samo u onlajn odnosima, iako faktor udaljenosti pojačava takav efekat. Ne znam da li će ova nova situacija još više voditi manipulativnosti u međuljudskim odnosima ili ne. Ovakva veza bila mi je privlačna zbog toga što osvetljava složenost ljudske prirode, naše nesigurnosti, kao i našu užasavajuću potrebu da budemo voljeni.

Kakav je to ožiljak koji ostaje u vašoj junakinji Sonji? Znate li mlade žene koje ih imaju?

To je ožiljak od života, od prošlosti. Svako ga ima. Dešava se i to da neki muškarci ne prihvataju ženske belege kada ukazuju na prošlost čiji deo oni nisu bili.

Momak krade stvari za devojku, kao da je osvojio za nju neku bitku, ali želi i da ona u tome učestvuje, da ceni njegov napor. Koju to vrstu psihologije ovde istražujete?

Narcisoidnu. On nije kleptoman, zato što kleptoman krade impulsivno i kaje se posle. On planira svoju poharu, voli da rizikuje i da pobedi. Ono što uzme na nedozvoljeni način, za njega predstavlja trofej.

Da li je isto ukrasti knjigu ili firmiranu garderobu?

Za protagonistu romana jeste. To je za njega rastući proces hvatanja nekoga u zamku prefinjenim predmetima. Knjige predstavljaju određenu razliku, a to je kultura. Firmirana garderoba simbol je novčane moći.

Šta nas više definiše kao ljude danas ‒ knjige koje čitamo ili odeća koju nosimo?

Knjige, naravno, mada uvek o sebi govorimo, o tome ko smo, kroz objekte koje posedujemo.

Dela Prusta i Knuta Hamsuna koja se pominju u vašem romanu, da li su i vama značajna?

Volim ih, naravno, ali to nisu autori koje preporučujem... na taj način ih spominje moj junak Knut. Uvek je važno razdvojiti karaktere i autora.

Dok ste pisali ovaj roman poznate modne kompanije i imena još su mnogo značili ljudima. Da li su se proriteti u međuvremenu promenili, zbog zatvaranja u kuće?

Ne mislim da je tako. Zatvaranje je samo jedna epizoda, umetak u našoj stvarnosti.

Na koji način se suočavate sa rastućom pandemijom u Španiji i koja oblast je ugroženija ‒ kultura, ekonomija ili svakodnevni ljudski odnosi?

Sve je pogođeno time, ali što je za mene najinteresantnije, kao i ono što me najviše zabrinjava, jeste način na koji se odnosimo jedni prema drugima. Društvena udaljenost, manjak poverenja, traženje krivaca...

Jedna od vaših tema su i problemi mlađe generacije. Koja su to dominantna pitanja u novije vreme?

Ne mislim da govorim samo o mladima. Verujem da su moje teme šire od toga. Ne bih se usudila da analiziram uticaj takozvane nove normalnosti na mlade, osim onoga što je već očigledno: obrazovanje koje sada dobijaju lošijeg je kvaliteta, što će samo pogoršati društvene nejednakosti.

Da li je u našem svetu ikada postojala normalnost?

Normalnost je po definiciji ono što se uklapa u normu. Zbog toga je reč o apstraktnom konceptu prema kojem treba da se odnosimo oprezno, kako nas ne bi uništio.