I grob i rob, ni grob ni rob

U svom novom romanu „I grob i rob” Vuk Drašković demistifikuje i osvetljava iz svih uglova pogubni srpski mit o puču 27. marta 1941. godine kao patriotskom i junačkom podvigu. Ovaj događaj je i dalje neupitan za hroničare i istoriografe, jer, bez obzira na sve njihove razlike u razmatranju i shvatanju uzroka i posledica, saglasni su da je prevrat bio pozitivan čin koji je spasao Jugoslaviju sramote i svrstao je na stranu antifašističke i pobedničke koalicije u Drugom svetskom ratu.

Vuk Drašković, međutim, zastupa sasvim suprotno stanovište, koje sugeriše i naslov njegovog romana – da je udar koji su izveli visoki oficiri Kraljevske vojske bio čin koji je doneo oboje – i stotine hiljada grobova i milione robova.

Kada je reč o moralnoj dilemi, da li je za tadašnju državu bilo bolje da ostane u Trojnom paktu kojem je pristupila 25. marta 1941, i da tako na njenom obrazu ostane žig sramote, Drašković otkriva da je Kraljevina Jugoslavija samo na papiru, a ne u stvarnosti pristupila paktu i da su joj Nemačka, Italija i Japan garantovali vojnu neutralnost.

Autor kroz radnju svog dela i dijaloge junaka sugeriše da su posledice nepromišljenog događaja 27. marta bile užasne jer je otvorio put za napad Nemačke i njenih satelita na Jugoslaviju, brz slom Kraljevske vojske, okupaciju i komadanje državne teritorije, genocid, koncentracione logore, zverska i ritualna ubistava, posebno nad Srbima u NDH, progone stanovništva i mržnju i nepoverenje koji su bili plodno tle za nove ratove pola veka kasnije.

Drašković, međutim, osim armijske vrhuške koja je radila za interese Velike Britanije, ukazuje i na ništa manju krivicu i odgovornost srpske nacionalne inteligencije, oličene u delatnosti Srpskog kulturnog kluba i delova Srpske pravoslavne crkve.

Ostvarenje „I grob i rob” značajno je i zbog toga što ima mnogo analogija, sličnosti i paralela sa današnjim vremenom. 

S obzirom na to da smo ponovo na svojevrsnoj prekretnici, pred nama je izbor – da li ćemo dopustiti da nas neodgovorni i zlonamerni, pod krinkom patriotizma, nacionalizma, odbrane Kosova, pravoslavlja i rusofilstva, gurnu u nove ratne sukobe sa Albancima i ostalim susedima, a to bi ponovo značilo i rat sa Evropskom unijom i NATO-om – ili ćemo postupati pametno i nacionalno odgovorno, tako što ćemo čuvati mir i bezbednost u Srbiji i regionu, krenuti brzo i odlučno ka članstvu u EU i NATO, odnosno zajednici najdemokratskijih i najuređenijih zemalja sveta, ne ostavljajući zamrznuti konflikt na Kosovu budućim generacijama, te primenjujući Vašingtonski sporazum iz septembra ove godine. 

Ako se opredelimo za ovaj drugi, a zapravo, prvi i jedini logičan izbor, Srbija će imati sigurnu sadašnjost i perspektivnu budućnost. Savezništvo sa Amerikom, bez obzira na to ko je na predsedničkoj funkciji u Beloj kući, garantuje Srbiji najbrži put u Evropsku uniju, ili što bi Drašković rekao: „Put Srbije u Brisel vodi preko Vašingtona”. 

Na nama je da, sledeći pouke iz prošlosti, sadržane i u romanu „I grob i rob”, ne dozvolimo da odmetnute strukture službi bezbednosti, pojedini crkveni krugovi i takozvane patriotske organizacije, za račun drugih država, izazovu ratne sukobe na Kosovu, BiH, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori… Nema nikakve sumnje da bi u tom slučaju Srbija postala nova evropska Sirija. O pogubnosti takvog scenarija izlišno je trošiti reči, jer smo kroz slična iskustva prošli mnogo puta i još se nismo od njih oporavili.

Da do ovakvog sleda događaja ne bi došlo, izuzetno je važno da se SAD vrate na Balkan, jer istorija nas uči da u ovom delu sveta nema mira bez Pax Americana. Draškovićevo delo ukazuje na pogubne posledice američkog izolacionizma posle Prvog svetskog rata, povlačenja iz Evrope i odbijanja Kongresa da ratifikuje odluke iz Versaja. Takav američki stav omogućio je nastanak i bujanje totalitarnih režima – komunističkog u Rusiji, fašističkog u Italiji i nacističkog u Nemačkoj.

Vašingtonski sporazum vraća nadu da će SAD kao lider slobodnog sveta sprečiti uticaj u našem regionu nekih novih totalitarnih režima koji bi da uz svoju robu izvoze i sukobe.

Sada najviše toga od nas zavisi, da ne bismo još jednom istoriju proživeli kao farsu, ili kako u Vukovom romanu jedan razočarani komunista kaže predstavnici poražene građanske klase: „Mnogo bolje bi bilo da ničeg nije bilo. Ni vaše tragedije, ni naše pobede.”

*Književnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista