S puta po Kosovu

Temelji manastira Svetih arhangela nadomak Prizrena, prečnika od dva hvata, deluju postojano i to se ni u kom pogledu nije menjalo evo već sedam vekova. Okruženi kršom u čijem podnožju je mnogo godina pre izgradnje ovog zdanja reka Bistrica sama sebi uklesala put predstavljaju velelepnu pojavu.

U Prizrenu danas živi svega dvadeset Srba. To je popis sveštenika Sabornog hrama Svetog Đorđa. Najveći deo srpskih starosedelaca se iselio ili je iseljen iz tog grada u poslednjoj godini 20. veka. U suživotu grada danas učestvuju Albanci, Turci i Goranci, a nekolicina Srba, mahom pripadnika starije populacije, gotovo je neprimetna. U Prizrenskoj bogosloviji ima sveštenstva i učenika, a to zdanje kao i većina kulturnih spomenika ograđenih zidinama odoleva vremenu i prilikama.

Na bilo koje pitanje na srpskom nećete dobiti odgovor, bolje je pitati na engleskom nekog iz mlađe generacije. Ljudi srednjih godina na srpski odmahuju rukom, dok ga mlađi s razlogom ne znaju. Jedino trgovci, mada neskloni takvom kupcu, prozbore pokoju reč.

Hram Bogorodice Ljeviške danas čuva kosovska policija. Na zdanju su i dalje vidljivi tragovi martovskog pogroma 2004. godine.. Zasigurno da tako garav i zakatančen ne predstavlja pretnju po meštane grada.

Prizren sa dućanima, kafićima i restoranima deluje dosta živo. Ako vam se kojim slučajem desi da određenu marku cigareta ne nađete u trafici, tu su ulični prodavci koji u dva otvorena kofera uspeju da predstave ceo asortiman. Nema razlike da li ste cigarete kupili legalno ili na ulici, sve su sa kosovskom akciznom markicom, a ni u jednom ni u drugom slučaju nećete dobiti fiskalni račun.

S vrha poznatog srednjovekovnog grada Kaljaja, Prizren se vidi kao na dlanu. Ističe se pedesetak minareta koji govore o želji ovdašnjeg stanovništva da se samopotvrdi u veri. Krševiti predeo, posebno potez koji je nekada graničio Srbiju sa Albanijom, sa vencima Paštrika i Šare, nekada je označavao među dve civilizacije. Poslednjih decenija izgubio je tu namenu.

Ako se iz Prizrena zaputite dalje, suočićete se sa učinkom „privremenih institucija u Prištini“. Ime svake ulice, naziv sela ili bilo čega drugog na albanskom je jeziku. Sve je preimenovano, ukosovčeno, sa spomenicima i sećanjima na oslobodilački rat, kako ga ovde nazivaju.

Na samo nekoliko kilometara magistralnog puta ka Prištini ima više od trideset benzinskih pumpi, a restorana i prodavnica dvaput više. Sve šljašti u neonu, sve je novije gradnje, bez mnogo ukusa, ali finansirano iz dubokih džepova.

Sa magistrale se skreće za Gračanicu, srpsku enklavu sa paralelnim institucijama. U centru postoje dve zgrade, jedna do druge, imenovane albanskom i srpskom rečju „opština“. Policijska stanica je jedna, sa kosovskom zastavom.

Na spomeniku kralju Milutinu ispred osnovne škole otpao je mermer. U dvorištu je, iako je vikend, dosta dece na košarkaškom terenu. Manastir Gračanica, okružen zidinama na čijem vrhu je postavljena bodljikava žica, tako izolovan odoleva vremenu i ohrabruje srpsko stanovništvo da tu ostane.

U razgovoru sa radnikom u objektu brze hrani stičem potpuniju sliku o tome kako se ovde živi – slično kao i u većini gradova na istoku ili jugoistoku naše zemlje. Zabrinjava činjenica da se zemlja na dobroj poziciji i dalje može za veliki novac prodati Albancima.

Setih se krilatice „Dogodine u Prizrenu” i zapitah se da li je dvadesetak meštana srpske nacionalnosti dovoljno da taj grad sačuva za takva buduća vremena.

Nemanja Kuč,
student Filološkog fakulteta