Revizija bi bila opasna

„Vojska je verovala u ono što su nas učili, a to je da je naša teritorija ona koju uspevamo da odbranimo. Zbog toga smo i potpisivanje Dejtonskog sporazuma prihvatili sa nevericom, tugom i negodovanjem. Bilo bi nam mnogo lakše da smo tu teritoriju vojnički izgubili. Kasnije je svima bilo jasno da je mir bolje rešenje od rata. Jasno je i koliko je pritisaka trpelo naše rukovodstvo budući da je potpisivanju sporazuma prethodilo NATO bombardovanje Republike Srpske”, seća se u razgovoru za „Politiku” nekadašnji pripadnik Vojske Republike Srpske, koji je želeo da ostane anoniman. 

Najteže je bilo ljudima koji su nakon potpisivanja mira morali da napuste svoja ognjišta, mesta na kojima su njihovi preci živeli odvajkada. Srbi su napustili 20 odsto teritorije koju su držali, okolinu Sarajeva, delove centralne Bosne, a jedina tanka veza sa Srbijom, Brčko, postalo je distrikt.

S druge strane, najvažnija je činjenica da je „Opšti Mirovni sporazum” narodima BiH doneo mir. Republika Srpska je postala međunarodno priznat subjekt, jedan od dva entiteta koji čine Bosnu i Hercegovinu. Navršava se četvrt veka od kada je u američkoj bazi Rajt-Peterson, kraj Dejtona, nakon tri nedelje pregovora (od 1. do 21. novembra), potpisan sporazum koji je zaustavio krvoproliće dojučerašnjih komšija, braće, prijatelja... Taj, 21. novembar, danas se slavi samo u Republici Srpskoj, dok Federacija BiH odavno traži centralizaciju države i reviziju Dejtona, što je jedan od zahteva i Hrvatske.

Potpisnici sporazuma, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, nisu među živima, a svedoci, barem oni sa srpske strane, nerado se sećaju tih godina. Neki smatraju da su i dalje u obavezi da čuvaju državne tajne, dok neki drugi pričaju priče koje podsećaju na scenario holivudskog filma. U medijima se i dalje razmatra kome su Amerikanci najviše „zavrtali ruke”, kakav je pregovarač bio Milošević, zašto je predao brda oko Sarajeva, da li je Tuđman bio potpuno opušten i šta je sve zahtevao Alija Izetbegović.

Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Vladislav Jovanović kaže za „Politiku” da je Dejtonski sporazum od početka bio nerado prihvaćen od strane pripadnika bošnjačkog naroda. „Haris Silajdžić je zasipao Savet bezbednosti pismima u kojima je izražavao nezadovoljstvo postignutim sporazumom, želeći da SB interveniše i da ga ’popravi’. To se naravno nije desilo”, seća se naš sagovornik.

S druge strane, kako dodaje, Srbi su podneli svoju žrtvu budući da je Republika Srpska pristala da ostane u BiH, ali samo pod uslovima koji su dogovoreni u Dejtonu. „Srbi su želeli da ostanu u Jugoslaviji, pa je Republika Srpska 90-ih godina imala pravo na to opredeljenje. U Dejtonu su pristali da ostanu u BiH, što je za njih bilo najmanje poželjno rešenje. Podneli su ovu žrtvu koja nije bila mala”, kaže Jovanović i dodaje da je uslov bio da Republika Srpska bude u potpunosti ravnopravna u BiH i da narod bude zaštićen od majorizacije. Sve to sada pokušavaju da im uskrate.

Naš sagovornik podseća da Dejtonski sporazum nije došao sa neba već je posledica niza poteza kojima je pokušan da bude izbegnut sukob. Poznato je da su Srbi i Hrvati potpisali Kutiljerov plan iz 1992. godine koji je bio prihvaćen od svih međunarodnih faktora. Činjeno je sve da ne dođe do rata, podseća Jovanović, ali je američki ambasador odleteo u Sarajevo i nagovorio Aliju Izetbegovića da povuče paraf na Kutiljerovom sporazumu.

„I tako je počeo rat u Bosni. Inače, sve ponuđene mirovne planove Amerika je posmatrala ravnodušno, nije se opirala, ali ništa nije javno podržavala. Hteli su iz tog rata da izvuku političku korist. Pre svega da ponize Evropsku uniju tvrdnjom da nisu mogli da srede stvari u svom dvorištu. Želeli su i da skrenu pažnju nezadovoljnog muslimanskog stanovništva sa Bliskog istoka i problema koje su im tamo stvarali. Napokon, cilj je bio da Srbiju kroz rat totalno iscrpe i dovedu do propadanja i smene vlasti Slobodana Miloševića”, smatra naš sagovornik. 

Ipak, SAD su lansirale plan o uniji BiH 1993. godine i taj njihov zaokret bio je osnova ka ubrzanom kretanju ka Dejtonskom sporazumu. Jovanović kaže da je pritisak vršen preko Kontakt grupe, ali da je američki predstavnik Ričard Holbruk ubrzo postao glavni pregovarač. „Sad se postavlja pitanje da li je bio neophodan taj rat jer se Dejtonski sporazum vratio idejama Kutiljera. Zna se ko je minirao ovaj plan kojim je bilo moguće u potpunosti izbeći krvoproliće”, kaže ovaj iskusni diplomata. 

Na vrlo uticajnom američkom sajtu u Čikagu piše da Dejtonski sporazum spada među deset najuspešnijih mirovnih sporazuma u savremenoj istoriji, pored sporazuma o miru između Izraela i Egipta, sporazuma u El Salvadoru, sporazuma u Južnoj Africi...

Dejtonski sporazum Republici Srpskoj je dao sve prerogative države, vojsku, policiju, finansije, budžet… Ipak, politikolog Dejan Mastilović kaže da je srpski narod u BiH bio nezadovoljan, smatrajući da je Sarajevo trebalo da bude distrikt, kao sedište zajedničkih organa, a ne Brčko. Jasno je da je Distrikt Brčko proglašen iz geopolitičkih razloga, budući da se nalazi na glavnom koridoru za Doboj i Banjaluku i preseca kontinuitet teritorije RS.

Osim zajedničkih institucija (Predsedništvo, Parlamentarna skupština, Ustavni sud...), Dejton je predvideo i uvođenje institucije visokog predstavnika čiji je zadatak trebalo da bude nadzor nad primenom odredaba Dejtonskog sporazuma. Međutim, njegova ovlašćenja ubrzo su proširena. Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih Živadin Jovanović smatra da se visoki predstavnik u BiH uzdigao u autoritarnu instituciju. Još 1996/97 godine, kako kaže Jovanović, Jugoslavija je insistirala da se umanjuje prisustvo međunarodne zajednice, kao i ovlašćenja visokog predstavnika, smatrajući da će narodi u BiH naći način da sarađuju. 

Međutim, umesto toga usvojeni su Bonski principi koji su značajno proširili delovanje visokog predstavnika za šta najviše zasluga ima Nemačka. „Volfgang Išinger je 1997. godine oktroisao ovlašćenja visokog predstavnik mimo Dejtonskog sporazuma. To je bio razlog da jugoslovenska delegacija napusti sastanak u Bonu. Pogotovo jer je to bio pokušaj da se nametne pitanje Kosova i Metohije”, seća se Živadin Jovanović, koji je bio ministar spoljnih poslova Jugoslavije od 1998. do 2000. godine. 

On dodaje da visoki predstavnik ima svoje lične interese da proizvodi napetost u BiH jer tako opravdava svoje postojanje, ali i svoja ogromna primanja. Dok god međunarodna zajednica, kako smatra Jovanović, nameće narodima gotova rešenja, tu ne može biti sloge i dogovora. 

Dejan Mastilović podseća da je u poslednje vreme glavna obaveza visokog predstavnika da pošalje Izveštaj UN o stanju u BiH u kojima, uglavnom lažno, optužuje Srbe. Nezadovoljstvo u Srpskoj izaziva i delovanje Ustavnog suda BiH. 

„Visoki predstavnik je ustupio donošenje antiustavnih odluka Ustavnom Sudu BiH koji donosi odluke na štetu srpskog naroda i to uglavnom glasanjem stranih sudija. Dejtonski sporazum bitno je urušen u korist unitarne države BiH kojom upravljaju isključivo Bošnjaci protiv volje srpskog i hrvatskog naroda. Ako nastave sa ovom politikom, Republika Srpska se bliži referendumu o samostalnosti i nezavisnosti ili spajanju sa Srbijom”, kaže Mastilović i dodaje da bi sada bilo najpotrebnije da se „odstrane strane sudije”.

Zbog svega navedenog, kako tvrdi Vladislav Jovanović, uvek mora da se naglašava da je Dejtonski sporazum međunarodni ugovor koji je nedodirljiv. Zahtevi za njegovom revizijom nose sa sobom mogućnost njegovog urušavanja i vraćanja na staru situaciju. Versajski sporazum je, kako kaže Jovanović, primer koji nas opominje. „Ma koliko da je neko nezadovoljan tim sporazumom on je rezultat kompromisa. Ne valja izazivati sudbinu i puštati duhove iz boce. Tim pre što su želje naroda iz BiH suprotne”, prokomentarisao je Jovanović. 

Trenutno iz Evropske unije i NATO-a duvaju vetrovi u korist jačanja centralnih organa u BiH, a to je i uslov za njeno pristupanje ovim zajednicama. Ti pritisci su neprincipijelni ali i potpaljivački, mišljenje je naših sagovornika. Pre svega, jer relativno kontrolisanu situaciju usmeravaju ka nepoznatom. Takvo postupanje može ponovo da vrati BiH u haotično stanje. 

„Iluzija je da jedan konstutitivni narod i entitet mogu pritiscima i zaplašivanjem da nateraju na kapitulaciju, na pristanak na centralizovanu Bosnu. Pre svega jer međunarodna zajednica drugom narodu, Albancima na KiM koji su nacionalna manjina u Srbiji, galantno otvorila vrata ka ostvarenju prava na samoopredeljenje. Čak i priznaju njihovu navodnu državu. Sva ta prava uskraćena su Srbima u BiH koji su oduvek bili konstitutivan narod na toj teritoriji”, kaže Vladislav Jovanović, napominjući da je taj dvostruki standard teško shvatljiv i prihvatljiv za evropsku i međunarodnu javnost. Pogotovo u današnjim geopolitičkim prilikama.