U carstvu tame i tišine

Pećinski ambijent može čoveka da veže za čitav život. Kad jednom kroči u to „carstvo tame i tišine”, ostaje zauvek opčinjen. Taj osećaj dobro je poznat speleologu prof. dr Radenku Lazareviću. Druženje s pećinama, koje je preraslo u opsesiju i nostalgiju, započeo je odmah posle Drugog svetskog rata, 1949. godine. S mnogim speleološkim ekipama kojima je rukovodio, istražio je više od hiljadu pećina i jama. Za devet pećina uradio je projekte i nadgledao uređenje za turističke posete. Ali, kao da mu to nije dosta.

- I danas me vuče da uđem u pećinu i nastavim istraživanje, i tako će biti do sudnjeg dana. Posle pet-šest godina speleološke ekipe se smenjuju i dolaze nove generacije. Jedna osoba ne može dugo da se bavi speleologijom, zbog toga što je to i psihički i fizički veoma naporan posao. Ali, ja sam izgleda jedinstven primerak - konstatuje naš sagovornik.

Pećinska hronika

Prvi susret s tim tajanstvenim, hladnim i vlažnim svetom profesor Lazarević je doživeo u Petničkoj pećini kod Valjeva. Izuzev jednog kraćeg perioda, kada se više posvetio eroziji zemljišta i borbi protiv nje, u istraživanje pećina uložio je dobar deo svog radnog veka. Svaki dan proveden u nekoj od njih, svaki doživljeni utisak, beležio je istog trenutka. Nedavno je i objavio tu svoju autentičnu hroniku, pod naslovom „U carstvu tame i tišine”, koju jeposvetio osnivaču srpske speleologije Jovanu Cvijiću.

-Dvadeset sedam godina trajalo je uređenje Užičke pećine. Silne godine proveo sam i na istočnim padinama Kučaja, u okolini Zlota, tragajući za prirodnim retkostima ovog kraja, gde se posebno ističu Lazareva pećina i Vernjikica, speleološki objekat bez premca u Srbiji. Na vlaškom to znači veličanstvena, neponovljiva. Zbog izuzetnog podzemnog „blaga”, zavele su me i tri homoljske lepotice: Ceremošnja, Ravništarka i Dubočka pećina. Prvo smo uredili Ceremošnju.Po bogatstvu i kvalitetu nakita, Arena, najveća dvorana u ovoj pećini, može da stane u red najraskošnijih dvorana u krasu Srbije. Ali, da sam u to vreme znao za Ravništarku, bio bih u dilemi gde ću pre. I u rekonstrukciju Resavske pećine uložio sam mnogo vremena i truda. Bila je preopterećena rasvetom, kao da je osvetljavana fabrička hala - objašnjava profesor, dodajući da on nikad nije zastupao dekorativnu rasvetu, već samo funkcionalnu, koja ima za cilj da posetiocima ukaže na vrednost i značaj pojedinih eksponata.

(/slika2)- U pećini ne smete čoveka opteretiti silom podataka. Treba mu skrenuti pažnju na pećinski nakit koji ima neki sadržaj, simboliku ili priču - istoriografsku, golicavu, koju i samo ime treba da nagovesti. Tih „škakljivih priča” najviše ima u Rajkovoj pećini, koja raspolaže izuzetnim belim i kristalnim nakitom. Tako se na jednom zidu, od tog divnog kristalnog nakita nalazi reljef koji podseća na telo devojaka. Lepo sam ih osvetlio i krstio „nevinost”. Malo dalje, ukazuje se mesto koje me podsetilo na takozvane kapele plodnosti u Japanu, na raskrsnicama, gde su prikazani muški polni organi u različitim veličinama, obliku i bojama. Pored te pećinske „kapele plodnosti” niko, a posebno žene, neće proći, a da ne zastane i pogleda. Bilo je onih koje su htele i da pipnu, a jedna dama je taj stalaktit zgrabila i polomila. Ja sam brzo doneo vezujući cement i spojio dva dela, ali vrh nisam uspeo da nađem.U istoj pećini, na podu male dvorane su polulopte poput krtičnjaka, od bigra. Svaka na sredini ima po jednu „pipu” od belog kristala, što je neodoljivo podsećalo na devojačke grudi, pa sam im tako i dao ime. Posle me je jedan kolega zbog toga zadirkivao, govoreći da natpis „Rakova pećina” treba zameniti u „Radenkov seksi šou” - ispričao je naš sagovornik.

Sve po protokolu

U samoj pećini, međutim, šalama nije bilo mesta.

(/slika3)-U periodu istraživanja postoji vrlo strog protokol. To nije demagogija, već potreba. U speleologiji je velika razlika između teškog i opasnog posla. Ako rukovodilac to razaznaje, onda nema opasnosti za ekipu. Ja nikom nisam dozvoljavao da kaže da mu je teško, a opasno nisam dopuštao da radi. Čak i kad smo bili nadohvat nekog otkrića, obustavljao sam istraživanja dok ne stvorimo uslove da to možemo bezbedno da obavimo. Zato moja ekipa, sem ogrebotina, nikada nije imala nikakav eksces. Da se to desilo, nikada se više ne bih bavio speleologijom - izričit je profesor.

Ekipa Radenka Lazarevića postigla je najveće rezultate na istraživanju kraškog podzemlja nakon Cvijića, pogotovu u periodu kada su je činili mladi istraživači iz Valjeva.

- U regionu Dubašnice, u Istočnoj Srbiji, stigli smo do velike kraške ploče površine oko sto kvadratnih kilometara. U njoj se nalazi više od dvesta istraženih objekata, a očekuje se i otkriće naše mamutske pećine. Osećao sam da u tom podzemlju postoji daleko veći pećinski sistem, ali smo bezuspešno pokušavali da nađemo ulaz. Jedan od putokaza je Stojkova ledenica, jama duboka oko četrdeset metara. Našlo bi se svakojakih čuda, ali to ostavljam budućim generacijama - kaže na kraju razgovora profesor Radenko Lazarević.